Mladi Mihajlo Kukić iz Prijedora u novembru će napuniti 18 godina, a čitaoci “Vesti” prema njemu gaje velike simpatije već skoro desetak godina. Mihajlo je bio u srcu i nedavno preminule Doste Miki Bauer iz Frankfurta do poslednjeg dana njenog života.

Pred smrt, Dosta je uputila pomoć od 50 evra Mihajlu, koje smo uručili porodici Kukić proteklih dana, baš kao i priloge od po 150 dolara (ukupno 300) plemenite Rajke Tarlać iz Sidneja i njenih humanih prijatelja.

Mihajlo pohađa osmi razred, jer zbog bolesti nije mogao redovno ići u školu, a u prvom polugodištu ove školske godine, bio je takođe sprečen da ide, zbog zdravstvenih problema. Umesto škole, morao je na fizikalne vežbe u Trapiste kod Banja Luke.

– Na svu sreću te probleme smo sanirali i Mihajlo je sada dobro. Zbog morbila u Srbiji, Mihajlo nije bio na kontroli u Beogradu od septembra prošle godine. U Milanu na kontroli nismo, takođe, bili prošle godine, ali ovog leta moramo otići na pregled u bolnicu “San Rafaele” u Milanu – kaže Mihajlova majka Sonija.

Naime, Mihajlo je još kao beba imao dve transplantacije – kostne srži i jetre, a za treći zahvat presađivanje rožnjače. Naši plemeniti čitaoci iz dijaspore prikupili su prilog, ali još se čeka na znak lekara. Istina, stručnjaci odgađaju ovaj zahvat, jer se na svu sreću Mihajlov vid malo poboljšao.

– Dosta Bauer je mnogo do sada pomogla Mihajlu i takva plemenitost i humanost retko se sreću. Neka počiva u miru ova žena ogromnog srca i ljudskosti. Veliku zahvalnost dugujemo i našoj zemljakinji iz daleke Australije i njenim prijateljima, koji nas ni za jedan praznik ne zaboravljaju – kaže Sonija Kukić.

Naši reporteri, posetili su i Nikolu Dunovića, koji će devetog oktobra napuniti šest godina. Ekipu “Vesti” dočekao je pomalo stidljivo na vratima, jer se ne viđamo više tako često. Ipak, vrlo brzo, Nikoli se vratio njegov dečiji nestašluk, zbog kojeg smo čak sa njim igrali lopte.

Od septembra prošle godine, Nikola pohađa vrtić i kako kaže njegov otac Goran, već gaji simpatije prema brojnim devojčicama.

– U vrtiću se povezao sa decom i obožava tamo da ide. Malo mu je teško da ustane rano ujutro, ali uspevamo. Uči pesmice, uči engleski i voli da crta. Mnogo se zahvaljujem Rajki Tarlać i svim drugim donatorima, koji su uvek sa nama. Nose Nikolu u srcu i prate njegov razvoj – kaže otac Goran.

Ove godine Nikola kreće u prvi razred, a kao da je juče bilo kada je tragična sudbina njegove majke, Jelene Trikić (32), dirnula celi region. Ova hrabra Drvarčanka, naime odbila je terapiju lečenja citostaticima, iako je imala tešku dijagnozu zloćudnog tumora na mozgu, kako bi spasila život tek začetom sinu.

Umrla je samo mesec dana posle njegovog rođenja. Zauvek će ostati upamćena kao “Majka hrabrost”. Nema srca u Srpskoj i van njenih granica koje nije dirnula hrabrost ove žene, koja je svesno žrtvovala svoj život za sinovljev.

Izdržala je do porođaja, uzela sina u naručje i još svega nekoliko puta pre smrti. Bolest kao da je ustuknula dok Jelena nije obavila svoju životnu misiju, a onda ju je uzela.

Istina, sudbina je i Dunoviće i Trikiće stavio na teška iskušenja, ali bez obzira na usud, Nikoli ne nedostaje ljubavi.

Dve porodice žive za njega i drhte nad njim. Jelenini roditelji, majka Milkica, otac Vadimir i sestra Vlatka iz Drvara dolaze u Prijedor, a i Nikolu otac vodi kod njih.

– Bili smo za Vaskrs dva dana u Drvaru i opet ćemo ići za Prvi maj. Vodim ga u Drvar što češće mogu – napominje Nikolin otac Goran Dunović.

Marku i Mariji po patike
Vaskršnji dar od 150 dolara, stigao je i ruke dvoje siročadi iz Berkovića, Marka i Marije Okuka, koji su zbog teške saobraćajne nesreće u jednom danu ostali bez oba roditelja.

– Veliki pozdrav za Rajku Tarlać i njene prijatelje, koji svake godine za velike praznike obraduju mnoge. Zahvaljujući njenom daru, mi smo našim unučićima kupili po patike. Mariji za košarku, jer je počela trenirati, a Marku za fudbal. On već odavno trenira. Za sada, hvala bogu, moja supruga i ja smo zdravi i radni, te uspevamo materijalno obezbediti sve potrebe za našu unučad. Probamo im donekle zameniti ono što se teško može, njihove roditelje, koliko uspevamo, teško je reći. Treba mnogo truda, ljubavi i strpljenja. Marko sada pohađa peti, a Marija četvrti razred osnovne škole. Oboje su odlični učenici. Većinu vremena provode sa bakom Željkom, mojom suprugom, jer ja radim već treću godinu u Trebinju, pa se viđamo samo vikendom i praznicima. Za sad je sve dobro. Deca su poslušna, samo da nas zdravlje posluži da budemo u snazi kad im budemo najviše potrebni. Zajedno prolazimo ponovo što smo jednom prošli sa našom decom, polazak u školu, učenje, bolesti, odlazak zubaru, pubertet itd… Mnogo je teško, jer ništa nije isto. Ne pomaže to što smo jednom prošli, možda otežava. Drugo vreme, razlika u godinama. Treba dosta strpljenja, ali šta je tu , život teče dalje i moramo i mi sa njim – iskreno će Goran Đurica, deka i staratelj.

Vesti-online