Marija Ličanin: /pošto telefon uzastopno zvoni/ Dom je kao košnica. Evo, jutros troje korisnika pred vratima. Dolazim na posao, čekaju me. Jedna da pokloni mi priglavke, jer hladno je, pa da kod kuće imam. Druga da dođem u njenu sobu, da vidim kako ima previše stvari, pa da joj se kupi još jedna komoda. Treći je potrošio sve cigarete koje su planirane za mesec dana. Oni kad svoje sledovanje iskoriste, a ne daju jedni drugima, onda ko će prije do mene. A znaju da sam slaba, pa jedan dan jednom, drugi dan drugom i tako.

PrijedorDanas: Jesu li kao djeca?

Marija Ličanin: Vrtić. Ovo je vrtić za odrasle. Eto, bukvalno. Znači, ja to nisam verovala, ali kao u vrtiću. Čak i one svađe, ona je meni uradila ovo, rekla ono, uzela mi ovo, ovo je moje, ono nije tvoje. Čak i prisvajaju i domske stvari. Ako je televizor u nekoj sobi od pre nego što je druga korisnica došla, onda je to njen televizor, a ti si došla nova, pa se sad ti snađi. /smijeh/

PrijedorDanas: Da krenemo od biografije.

Marija Ličanin: Rođena sam 27. Novembra 1972. u Majdanpeku, u Srbiji, tamo završila osnovnu i srednju školu, a Ekonomski fakultet u Beogradu. Došla sam u Prijedor u krajem decembre 1999. godine jer sam se udala. Muža sam upoznala u Beogradu, na studijama. Upravo nam je ovde u poseti bio drug koji nas je upoznao. On sad živi u Americi, pa nam je bio u poseti, i smatra nas kao jedan svoj uspešan projekat. /smijeh/ Prvo dete sam dobila 2000, 2004. drugo, 2008. treće. Krajem 2001. godine sam počela da radim svoj prvi posao, ovde, u Novoj banci. Tu sam radila šest meseci, nakon čega me jedna prijateljica preporučila za posao Švajcarskoj agenciji za razvoj i saradnju na projektu razvoja rečnog sliva Une. Otišla iz banke posle posla na razgovor i obavila razgovor, a na putu, dok sam se vraćala kući, javili su mi da sam primljena. Radila sam od 2002. do kraja 2006. godine u tom projektu kao pomoćnik direktora za finansije i administraciju. Vodila sam finansije svih projekata, kancelariju, svu moguću administraciju, prevodila sastanke i dokumente, izveštaje sačinjavala i tako. Mislim, baš, onako, jedan svestran posao koji me je, mogu da kažem, osposobio za sve moje buduće poslove, jer kod Švajcaraca sve mora da bude tačno, jasno, ograničeno, odgovorno, tako da što sam tad naučila, to i danas primenjujem svuda. Mi smo postavili temelje, ta jedna mala ekipa od nas petero, a to je danas kancelarija „Voda Srpske“ gde sam do 2022. godine bila stručni saradnik za praćenje i obračun vodnih naknada. S tog mestra prihvatila sam ovu sadašnju funkciju, kao neki izazov, i mentalni i profesionalni.

PrijedorDanas: Je li išla prvo politika, pa onda funkcija?

Marija Ličanin: Jeste. Član sam SNSD-a od negde pred kraj 2001. godine, moj suprug i pre toga. Nisam bila nešto preterano aktivna, možda negde do 2005. ili 2006. Onda sam se malo više angažovala u tome, s tim da nijedan od mojih prethodnih poslova nije bio vezan za politiku niti sam ga dobila zahvaljujući politici. Ja sam u životu sve stekla putem, nikad prečicama. I ne bih se baš prihvatila posla kao što je ovaj da znam da nisam neke stvari odradila u životu. Ja se lično ne bih ni prihvatila, a ko tako može, neka izvoli. Ali ako ne ide, mora postojati mehnizam za one koji su zaljubljeni u funkciju.

PrijedorDanas: Prva kandidatura 2020. za lokalni parlament. Kako ste došli na listu?

Marija Ličanin: Došla sam na poziv prijedorskog SNSD-a. Zašto sam ja pristala? Pa, zato što je u to vreme bilo jako malo žena koje su u gradu htele uopšte da se uključe u taj politički život. A smatrala sam da je ženama negde ipak tu mesto i da mogu da doprinesem tom nekom ženskom glasu u politici. Bez nekih pretenzija da prođem. Više sam htela da pokažem da smo tu, da smo prisutne, da se naš glas negde broji i da ne vode samo muškarci tu neku ulogu.

PrijedorDanas: A da li jeste muški teren?

Marija Ličanin: Pa, mislim da još uvek jeste, ali mislim da neće biti još drugo. Mislim da su žene pokazale da mogu sve to što mogu muškarci i to može još i bolje i organizovanije. Mislim da negde žene pokazuju sve više da mogu prilično dobro da vladaju tom političkom scenom, a, mislim, i poslovnom. Samo im možda fali onaj kafanski moment. /smijeh/ Muškarci imaju taj moment gde te dogovore neke, uglavnom, kažu, u kafanama sklapaju. E to možda malo ženama nedostaje, ali, dobro, ja ne smatram da je to neki veliki minus.

PrijedorDanas: A ova kandidatura 2024. za gradsku skupštinu, tad ste već na funkciji direktora, pa se to nekako i podrazumijeva.

Marija Ličanin: Isto sam dobila poziv i htela sam da podržim sadašnjeg gradonačelnika /Slobodana Javora/, da dam svoje učešće tom našem timu, a i ove žene koje su na listi su moje koleginice, zato nekako sam smatrala da smo neki tim i da treba da doprinesem tom timu. Moje mesto na listi je pokazalo da nisam imala neke pretenzije da budem izabrana, već, eto, kao neki timski igrač sam htela da ispoštujem to. Moram reći da je u politici nisam imala neprijatnih iskustava, nisam doživela da je neko bio nešto protiv mene. Naprotiv, gde god sam tražila pomoć, dobila sam je, od političkih struktura, od partijskih kolega. U politici su, kao i u svemu, i pozitivne i negativne strane. Ja neke negativne nisam osetila.

PrijedorDanas: Prešli ste iz vodoprivrede u socijalnu zaštitu. Kako je to išlo, i politički i institucionalno?

Marija Ličanin: Od 2018. sam bila član upravnog odbora Doma za lica sa invaliditetom u Čirkin Polju i tu i tada je krenuo moj kontakt sa socijalnim sektorom. To sam pratila godinama, tu sam i profesionalno došla u dodir sa socijalnom politikom uopšte i postala uključena u to. Tako sam, kada je došao predlog za ovo imenovanje, već dosta toga znala uopšte o tom polju. E, sada, naravno, ono što su u gradu zna, zna se u kakvom je dom bio stanju u momentu kade je meni ponuđeno to mesto.

PrijedorDanas: Ko vam je ponudio?

Marija Ličanin: Predsednik Gradskog odbora SNSDa-a Prijedor Dragoslav Kabić. Pozvao me i rekao da sam jedan od kandidata za to mesto i pitao me šta mislim o tome. Dao mi je neko vreme da razmislim i tako je to počelo. Nije on meni spominjao imena drugih kandidata, kasnije sam priče čula da je to mesto nuđeno još nekim ljudima, ja ne znam sad detalje, kome, šta, kako, ne znam stvarno.

PrijedorDanas: Ja sam čula da nije samo nuđeno drugima, nego da su neki drugi ljudi, evo, da kažem, politički jači, zvučniji, to mjesto tražili, a da je resorni ministar odlučio, presudio.

Marija Ličanin: Moguće, ne znam stvarno, iskreno, ne znam detalje. Znam da, kada je meni ponuđeno, ja sam posle nekog vremena pristala, otišla sam na prvi razgovor kod ministra i nakon 20-ak dana mi je samo javljeno kada se preuzima dužnost. Ali moram ovo da istaknem. Na tom prvom razgovoru pitala sam hoće li mi neko pomoći, jer sam znala da to neću moći sama. Moram da pohvalim ministra /Alena Šeranića/, a posebno pomoćnika ministra Vladimira Makarića, jer su u tom
periodu stvarno bili otvoreni za sve probleme koje sam iznosila svakodnevno. Bila sam jako uporna, dosadna možda, ali jednostavno htela sam da stvari profunkcionišu. Takođe, tadašnji predsednik Gradskog odbora SNSD-a /Dragoslav Kabić/, gradonačelnik /Slobodan Javor/, bili su meni dostupni u svakom momentu i za sve ono što su oni mogli u to vreme da pomognu i izađu u susret vezano za Dom, stvarno sam imala podršku.

PrijedorDanas: Imao je taj dom podršku i kad je loše poslovao. Možda u zbiru i veću nego sada, dalo bi se to i izračunati. Ali je i onda i sada ta podrška sanirala tadašnje gubitke.

Marija Ličanin: Pa, iskreno, toliko je toga posla, znam da jeste bilo, koliko tačno, ne znam, ali znam da su problemi bili ogromni. Jednostavno, taj finansijski disbalans je bio ogroman.

PrijedorDanas: Kad ste mi ranije bili sagovornica za vijest o platama, porezima i doprinosima koje radnicima Doma prethodni direktor nije plaćao uredno i redovno godinama, ispričali ste scenu sa sjednice Vlade koja je tada ostala neobjavljena, kako je ministarka finansija Zora Vidović rekla tadašnjem premijeru i kolegama ministrima: dajte da ovoj ženi pomognemo.

Marija Ličanin: Bila je to sednica na kojoj je Vlada dala garanciju za kredit kojim smo zatvorili poreze i doprinose koji su se gomilali godinama. I predsednik Vlade Radovan Višković, verovatno godinama slušajući o negativnom poslovanju, bio je onako vrlo skeptičan, da li da se ta garancija da ili ne. Na šta je ministarka Vidović rekla da za ovaj dom zna još od vremena kad je bila u Poreskoj upravi, da nikad nije dobro funkcionisao, da sada prvi put postiže rezultate, da ima mogućnost da vraća kredit, da ne zna šta je to nova uprava uradila, da se takvo šta do sada nije desilo i da se zalaže da dobijemo tu garanciju. I pritom svi ministri su se okrenuli ka meni, obično svi gledaju preda se, svako radi nešto svoje. A ona nije neko ko se često javlja da nekoga podrži. Značilo mi je i zbog zaposlenih, jer znam koliko su se ljudi potrudili da sve funkcioniše i koliko sam te ljude angažovala i van njihovih redovnih aktivnosti. I to je iskorak koji je zasluga čitavog kolektiva. I onda mi nije žao što sam se toliko trošila i fizički i psihički za ove tri godine.

PrijedorDanas: Ko je u upravnom odboru Doma?

Marija Ličanin: Đorđe Jež, Nikola Pašagić i Ognjen Reljić.

PrijedorDanas: Šta niste znali kad ste došli u Dom, a sada znate?

Marija Ličanin: Ja kad sam došla, mislila sam da će primarni zadatak biti da zatvorim sva dugovanja, da isplatim sve obaveze, da se bavim finansijama, organizacijom. Ali nisam znala da će na mene ovaj socijalni moment, sami korisnici, njihova rodbina, kontakt sa njima, da će toliko da utiču na mene i da uzmu dobar deo mog vremena. Ja svaki dan posvetim određeni deo radnog vremena korisnicima, obilazim spratove, obilazim sobe, pričam s ljudima, komuniciramo, pokušavam im saslušati želje. Uključila sam se bukvalno u život tih ljudi kao i oni socijalni radnici i to je ono što nisam znala. Nisam znala da će mene ti njihovi životi toliko intrigirati, da ću kući nositi njihove živote, priče, emocije, njihove međusobne i odnose s rodbinom. Upšte nisam slutila da će to toliko na mene da ima uticaj da će mi nekada veće zadovoljstvo da pričini to što nekome od njih nečim izađem u susret nego, recimo, to što sam uspela da isplatim nekog velikog dobavljača. I ti neki prirodni odlasci naših korisnika su počeli da me pogađaju do te mere da, kad odem na sahranu i izjavim saučešće rodbini, osetim negde da sam ja možda bila više vezana za njih u tim nekim poslednjim mesecima njihovih života nego ta rodbina koja živi daleko. Tako da je to u ovom poslu apsolutno neočekivano za mene, taj neki dodir i stalna potreba. Stalno pokušavam da se oduprem tome, da smanjim taj neki kontakt, jer vidim da to na mene jako emotivno deluje, međutim ne može, ne ide. Kao da postaješ ovisnik o tom nekom socijalnom zbližavanju. Ja sam završila bankarstvo, finansije i osiguranje. Ja sam mozak pripremila za banku, za neke teške, ozbiljne papirološke stvari, a ne za socijalni rad. Ali to me je baš, ne mogu reći promenilo, ali, evo, nekako mi je ušlo pod kožu.

PrijedorDanas: Vaš prethodnik je znao zvati novinare da ne objavljuju vijesti o štrajku radnika Doma jer ne da neće doći novi korisnici nego će otići i postojeći, pa tek onda neće biti plate. Vi ste popunili kapacitete i imate liste čekanja, što se tiče fizičkog obima posla, a što se tiče percepcije institucionalnog smještaja imate misiju da se izborite sa shvatanjem uobičajenim za naše i prostor i mentalitet.

Marija Ličanin: Ja sam sebi dala zadatak da radim na tome da smeštaj u dom više ne bude osuđivan nego da to postane jedna apsolutno normalna stvar, kao na Zapadu. Smatram da je ljudima u domu puno lepše nego po stanovima i kućama gde su sami i gde ih neko obilazi povremeno. Ovde se ljudi druže, zaposleni paze na njih, imaju zajednički život. Dom je ustanova u koju se roditelji smeštaju da im bude dobro, da budu sigurni, da su zadovoljni, da im je lepo. Balkanski odnos prema ovim ustanovama, koje su možda to i zaslužile u nekom prethodnom periodu, menja se. Od doma se ne beži kao od nekog poslednjeg rešenja, nego, naprotiv, u dom se dolazi kad je čovek još funkcionalan, kad još uvek može da brine o sebi i kad može da uživa u druženjima i zajedničkom životu. U dom stvarno treba ljudi da dođu kad su još pokretni i aktivni da život ulepšaju. Kad dođu očuvani, ovo im je kao hotel u kojem imaju negu, lekare koji ih redovno pregledaju, redovno im se deli terapija, imaju taj socijalni momenat, odlaze na izlete, rade vežbe. Ljudi koji žive sami su često zapušteni, ne idu redovno kod doktora, ne vode računa o redovnoj terapiji, nemaju fizičku aktivnost. Sigurna sam da, ako korisnik dođe relativno zdrav u kasnim godinama u dom, da će sigurno poživeti puno, puno duže nego kada živi sam kod kuće.

Razgovarala i fotografisala: Katarina Panić – www.prijedordanas.com

Članak je nastao u projektu „Žene u politici, na javnim funkcijama i u društvenom životu“ koji je portal PrijedorDanas kandidovao na javni konkurs Gradske uprave za sufinansiranje i izbor najpovoljnijih projekata udruženja i fondacija iz budžeta grada za 2025. godinu.

Lela Stevandić, roditelj s misijom

Milica Vučenović: Polet, spremnost i želja za rad mogu nadoknaditi nedostatak iskustva

Dražena Mršić: Nikad neću kolegu ostaviti na prvoj borbenoj liniji