Iako ima samo 16 godina, Nikola Majstorović iz Gornjih Garevaca kod Prijedora je gotovo preko noći postao stub svoje siromašne porodice, koju još čine nezaposlena majka i nepokretna baka!
Zato i nema vremena za gubljenje, već nadničari, kupi voće, radi poljoprivredu i cepa drva… A sve da bi majci, bolesnoj baki i sebi obezbedio koliko toliko pristojan život, jer je reč o izbegličkoj porodici iz mjesta Šumetljica kod Nove Gradiške u Hrvatskoj.
-Radio sam čitavo prošlo proleće i leto, a nadam se da ću i ovo. Poslije škole sam cepao i slagao drva na palete kod jednog privatnika. Uspevao sam da dnevno zaradim 40 KM. Jeste bila vrućina, ali se moralo raditi. Kako god, novac sam davao majci, a nešto sam zadržao da bih mogao s društvom izaći u grad – priča Nikola.
Odrastao bez oca
Naporan rad ovom dečaku, koji je odrastao bez oca, ne smeta da obavi i školske obaveze u srednjoj mašinskoj školi, gde uči za automehaničara.
– Sve se može kada se hoće i mora. Prolazim trojkom, a praksu imam u jednom auto-servisu. Međutim, želja mi je da posle školovanja odem u inostranstvo, jer ovde ne vidim budućnost – kaže mladi Prijedorčanin i stidljivo otkriva zašto pre dvije godine nije otišao na ekskurziju kao maturant osnovne škole.
– Trebalo je da idemo u Igalo, u Crnu Goru. Pošto nisam imao mogućnost da obezbedim potrebnih 350 KM, razred je hteo da plati za mene… Hvala im što su to uradili, iako sam rekao da ne mogu to da prihvatim. Zapravo, prvi put vama kažem da sam te godine išao da cepam drva, pa mi je to bilo preče. S druge strane, nadam se da ću skupiti dovoljno novca da odem na ovu sledeću ekskurziju sa kolegama iz srednje škole – ističe naš mladi sagovornik od koga saznajemo i da je zbog besparice prekinuo i s karateom, iako je uspeo da položi za crveni pojas.
– Trener mi je dao da treniram džabe, a kasnije sam prestao jer nisam mogao da plaćam odlaske na takmičenja i polaganja – navodi Nikola.
Za to vreme njegova majka Miroslava Mica Majstorović je još jedna brojka na birou za zapošljavanje, kaže da je ponosna na sina.
Voda prioritet
– Iako nema baš sve uslove i sticajem raznih okolnosti odrasta bez oca, koga nažalost nikada nije video (živi u Mladenovcu op. a.), gledam da ga odgojim normalno i da završi školu. I ja poput njega radim za nadnicu, mada to sve manje uspevam. Naime, moram brinuti o nepokretnoj majci Mariji (76) koja je pre dvije godine preživela moždani udar. A to podrazumeva i svakodnevno menjanje pelena jer nema nikakvu tuđu negu – ističe Mica i dodaje da je njena majka i psihički obolela nakon što je celi period rata provela u Hrvatskoj.
– Tamo su je, kako sama kaže, tukli i pretrpela je sve i svašta – prenosi Miroslava.
Međutim, ni tu nije kraj muka ove porodice koja je na placu dobijenom od opštine sagradila više nego skromnu drvenu kućicu, pa živi u jednoj prostoriji od 16 kvadrata.
– Pored nje je kontejner koji su pre sedam godina dobili u Programu pomoći Evropske unije i UNHCR-a… U njemu povremeno spava Nikola, a najveću pomoć imaju od nas komšija, lokalnog paroha Srpske pravoslavne crkve Vladislava i humanitarne organizacije „Hleb života“. Od primanja imaju samo penziju od nekoliko stotina maraka koju je nepokretna baka nasledila od svog pokojnog muža. Ipak, kada ona umre i to će se prekinuti, i eto problema – upozoravaju meštani i spominju da Majstorovići imaju i oko 200 KM duga za struju.
U međuvremenu, Nikola tvrdi da nisu gladni, ali i da nema luksuziranja.
– Majka i dalje štošta uzima na veresiju. Struje ima, ali je najgore što nemamo vodu, pa je donosimo iz komšiluka. Kada je nestane i tamo, onda je tačkama dovozimo sa izvora. I mi i baka se kupamo u lavoru, pa je voda za nas najveći prioriteta – objašnjava Nikola.
Pati se i bori godinama
Osamdesetčetvorogodišnja Milica Dizdar, izbeglica iz Ogulina i komšinica Majstorovićevih naglašava da je Nikola jako dobar i poslušan dečak.
– Pati se i bori godinama kao i svi mi u ovom izbegličkom naselju koje ima oko 100 kuća. Tu su se naselili ljudi iz Hrvatske, Kladuše, Krupe, Sanskog Mosta… Evo kanalizaciju, asfalt i vodu nam obećavaju tri godine. Međutim, toga nema i pravo da vam kažem više se i ne nadamo. Šta možemo!? A i kada nam posipaju ovo puta, uvek gledaju da tucanik što više razvuku – navodi Dizdareva i napominje da su meštani suočeni sa čestim nestancima električne energije.
Press RS