U Prijedoru je od nekadašnjih na desetine vikala, odnosno ljudi koji su prigodnim rečima uveličavali običaj pokrivanja kuća, ostao samo Petar Kmezić.
Ovaj krepki šezdesetsedmogodišnjak iz mesta Donji Garevci vikanje je naučio još u 18. godini od Rade Gnjatovića zvanog Štruljko, koji je živeo u obližnjim Orlovcima.
– Rekao je ’ajde mali viči i meni se svidelo od prvog dana. U početku sam znao slabo, ali do danas sam se prilično usavršio. I kada se setim, time su se bavili Ostoja Vranješ, Rade Pecalj i brojni drugi, međutim samo ja sam ostao i dalje aktivan – kaže Kmezić.
Zapravo, vikanje je stari narodni običaj u Potkozarju u kome se prilikom pokrivanja kuće gazdi i njegovim gostima, prijateljima, rodbini i komšijama uzvikuju prigodne reči za sreću i veselje.
Grlat i duhovit
– Kod nas je uvek bila velika stvar kada neko pravi svoju kuću. Naime, tada se vikalo popne na krov i dok se stavljaju crepovi uzvikuje, nabraja, blagosilja, hvali gazdu i sve one koji dolaze i donose miloštu. Na primer, ako je neko doneo peškir od metra ja kažem da je od pet metara, ako je litar rakije ja velim pet litara, ako je gajba piva kažem pet gajbi, ako je prase kažem da je doneo vola na ramenima… Dakle, u sve se unosi malo dinamike, komedije i šale. I ne mora se uvek pametno govoriti. Može i budalasto, smešno i da se malo slaže jer je cilj ne potceniti čoveka ako nije mogao više da donese. S druge strane, znam da u nekim drugim krajevima Srpske ima takvih običaja gde se gosti na svadbama potcenjuju što nije lepo ni kulturno – objašnjava Petar i dodaje da svaki vikalo mora biti grlat i duhovit da bi mogao da nasmeje i razonodi prisutne.
– Mora dobro da peva i glumi, a kod nas u Potkozarju je pravilo da zna ojkaču. Jer kada se popnete na krov i krenete vikati čuje vas celo selo. Zna se iskupiti i po nekoliko stotina ljudi, a ja sam do sada „navikao“ nekoliko hiljada kuća po prijedorskoj opštini. Vikao sam i na svojoj i na sinovljevoj kući – navodi Kmezić.
On ističe da njegov hobi nije nimalo lak, jer se dešavalo da viče i po tri dana uzastopno.
– Dođeš na pokrivanje u 12 časova, pa viči Pero najmanje do 18 časova. Iako si klonuo, promukao i više ne možeš da prozboriš ništa, jer glas izdaje, moraš ostati zadnji. Nikada ne znaš kada će neko doći da poželi domaćinu lepe želje. A kada se vratiš kući, grlo ti bude kao da je neko u njega turio usijano železo. Ne možeš pričati, već danima stavljaš obloge od rakije – otkriva ovaj Prijedorčanin koji je penziju zaradio u prijedorskom „Žitoprometu“.
Na krovu ne pije
Još napominje da nikada nije pao sa neke kuće, jer na krovu uvek pije samo sok.
– Moj „plen“ na vikanju, koji pogađam ranije s gazdom, može biti u košuljama, peškirima, čarapama, rakiji i u novcu. Nikada nisam tražio puno para a vikao sam i džabe jer se ne može uzimati od bede i sirotinje. Kako god, najbolje godine za ovo su bile pre rata, a sada se oseća velika kriza – kaže naš sagovornik.
Iako ima dva sina, osmoro unučadi i troje praunučadi, ovaj poslednji vikalo u Prijedoru još nema naslednika, ali se nada da će ga dobiti.
– Diko moja, ovo nažalost izumire. Nestaje. Ode narod. Sve se manje kuća pravi, a još manje pokriva. Pogledajte samo koliko je kuća u Garevcima zaključano. Sela izumiru, jer nema podmlatka, a momci se ne žene na vreme. Evo ja sam se oženio sa 17 godina, a u 18. sam već dobio sina – kaže Kmezić i, dok ga ostavljamo, uzvikuje: „Ej komšije, kumovi, prijatelji i ostala mnogobrojna rodbino… Evo Saša doneo jedan veliki dar, pomog’o ga Gospod Bog. Evo Zoran pokriva svoj dom a Saša dariva sa velikim jednim prevozom, jednom gajbom pive, pet kila rakije, jednim velikim prasetom. Doneo živ i zdrav bio, on i njegova familija, Bog ih pomogao. Živio gazda ove kuće.“
Press RS