Slova za Patriju sam radio, mislim, 1977. Kad sam naplatio dizajn, mozak im se zavrtio. Rekli, bi l’ ti u radni odnos. Bi’. Ustvari, u neradni. Jer ja svoje brzo napravim i onda imam vremena za crtanje. Imao svoj mali atelje. I stan odmah dobio. Poslije sam dobio neku nagradu u Splitu za dizajn kese s repeticijom Patrija, bordo.

/Iz džepa vadi smotak papira. Traži i nalazi ostatak koverte sa odštampanim logom Patrije, prvobitnog izgleda/. Ja i Rudi /prijedorski slikar Rudolf Slačala/ smo bili najskuplji. Nikad ja sebe ne nudim. Ma, neee. Ja kažem, strpi se. K’o da neko mora znati je l’ imam ja para il’ nemam, šta je tebi! Nikad ja sebe ne nudim, mene uvijek traže.

Mnogi brkaju, misle Patrija kao domovina, a nije, nego je lokalitet na Kozari gdje je bio proboj neprijateljskog obruča tokom ofanzive. Zato kroz slova ide nit. Bio neki general tada i, kad je to vidio, jebe mater i direktoru i dizajneru. Bila revolucionarna, nisu klasična. Nije razumio. Za to vrijeme bila svjetski bum. I svijetleća, pa zablješte. Evo, i sad su tu, ponovo. Mogli su ih ovi novi promijeniti, pa nisu. Samo su ih deformisali. Mislili iluziju da naprave, ali ta slova imaju svoj kakrakter, vidiš da kroz slova ide proboj. Da bi ti to snimio kako treba, mora skela. A ne odozdo.

Taj potok, Macinovac, bio zloglasan. Zato je ono oko Ciganluka sve vlažno. Tamo stanov’o Nasko /Budimlić, bubnjar Divljih jagoda/. Tu svi kašljali cijeli život. Neke godine napravi poplavu u Patriji. Tad su sjekli direktorima glave, mešetarilo se, kralo. Nešto košta sto maraka, ti dobiješ za pet. Šta se tu bacilo… Onda televizore, a oni bili na gornjoj etaži, znači, nije mogla voda nikako. A dolje je buknulo. I sad, gledaj, viski. Dohvatilo ga ovoliko, malo odozdo. Ne! Sve ide na Kurevo, meni srce puca. Jebo te bog, kad smo mi došli na to Kurevo… Tamo ima dvije hiljade ljudi, Cigana, ono, čekaju da mi istovarimo, kava u onom najlonu, al’ po zakonu moraš baciti. Da vidiš kakav je tu lopovluk bio, joooj! To je samo murija ulazila izlazla, ulazla izlazla. Pa, pitaju zašto su kade rashodovane. Ja kažem, kako zašto, pa bila voda u njima. I tu me isto zamrze.

Ti znaš da je moja ideja bila i galerija i glavna ulica. Oboje sam na prevaru, morao tako. Galerija je bila vrlo važna, zbog anateme Prijedora, samo o logorima, jebi ga. Na tu foru sam ih i uhvatio. ‘Oćete l` vi da mi samo pričamo da smo mi klali ovdje i ubijali? To je vrijeme SDS-a. Bio /Aleksandar/ Bereta na mojoj strani, bio Dragan Savanović /funkcioneri SDS-a/, mnogi bili. Kažu, šta predlažeš. Predlažem galeriju, jebi ga. Znate li vi ko je sve iz Prijedora, a ja imam sve spremno, elaborat, k’o knjiga materijala bilo. Sve o Prijedoru, o značaju prijedorskih umjetnika koji, jebi ga, ne dolaze ‘vamo nikako. A oni pitaju, a bi l’ ti to htio da vodiš. Ja kažem, pa bi’. /smijeh/.

/Ko ti je dao saglasnost?/ /Milomir/ Stakić /ratni načelnik opštine Prijedor/. Stakić je potpisao, ja to govorim uvijek. Zato što je vidio da je to logična stvar. Nećemo pričati samo o Trnopolju, Omarskoj, id’te u pizdu mater’nu. Poslije me svi zvali, čestitali, Sarajevo, tada muslimansko. Pa, Banjaluka nema takvu galeriju. Mene Malbašić zvao /banjalučki zlatar i sajdžija/, pitao koliko to košta. Reko’, ja ću tebi plaćati večere, samo je napravi. Ima on tog merhameta. Pa, valjda i družeći se sa mnom. Meni je svejedno ko je pravi, Ante Pavelić.

Da smo pravili sranja, jesmo. Jebem ja tu priču da su svi pravili. Znam ja da su svi pravili, ja pričam o svom gradu. Ja bi’ volio da, što se mene tiče, da su i Hrvatska i Srbija bogate. Ja nemam taj kompleks. Kad bogatstvo dođe do Sanskog Mosta, prabaciće se i ovamo. Ali se to neće desiti u ovakvoj konstelaciji snaga. Skuplji nam je politički sistem od četri rata. Sa svom privredom što propadne.

Ja sam je drž’o do ponoći, do jedan, dok god ljudi hodaju. Pošto partijski ne igram, skinuli su me. Ali sam je napravio, jebe se meni za mandatima. Kragulj kad je ušao, rek’o je, ovo u srcu Pariza prolazi. Pa, znaš da je meni svirao Zoran Krajišnik, prvak svijeta bio na gitari. Za početak uvijek moraš autoritete, znaš. Otvorili smo s onim Trentom, ako se sjećaš, Don Kihot, međunarodna, 47 zemalja.

Ne bi’ ja umro u galeriji. Dolaze mlađi, dolaze življi, znaš. Samo što se uz moj autoritet moglo puno stvari desiti, znaš. Ovi svi moraju se upoznavati tek, a ja ne. Mladi umjetnici potpisuju šta ja govorim i kad ne završim. To se gradi godinama, imam ja godina.

/U trenutku kad saznaješ da više nisi direktor galerije, osjećaš li da te tvoj grad izdao?/ Da. Uzeo sam svoje stvari, čestitao Tihi /Tihomir Ilijašević, dugogodišnji direktor galerije/, poželio sretan radi i izašao. Ja sam mislio da sam ja neoboriv, zato što su rekli da sam ja donio Evropu u Prijedor. Poslije bio neki protest, djeca neka pisala, u pičku materinu, nije to ni nepismeno. Ja nemam pojma, ja se time ne bavim, vidiš moj telefon, vid’ kakav je, ja samo mogu nazvati i javiti se. Jer ja neću da budem rob ove sprave. Ma, ni govora!

Ako ko ne shvata moj angažman u ovom gradu, meni ni ne treba. Od svih silikara puta 12 ja sam najviše napravio. Galeriju je trebalo izdržati, trebalo je naći pare, pare su strane, grad je dao prostor. Nisam htio ništa s hipotekom. Pa, onda, rauberi iz opštine, s njima može samo ko je drzak, svako drugi bi odustao. To su razbojnici. Sa mnom nema ugradnje. Ja sam svojih para trošio.

Taj naziv, „Galerija 96“, je solomonsko rješenje. Kad imamo puno važnih, nisam mogao jednog. Sreten, Kragulj, Miljuš, vrijeđaš nekog. Najbolje rješenje u tom slučaju je godina. Toga ima koliko hoćeš u svijetu.

Odmah nakon toga meni je u mozgu bio drugi projekat, jer nije galerija za one stare ulice, ona je napravljena kao za Herrenstrasse. Kao da je u Knezu ili Ilici. Ja rek’o /Marku/ Paviću /tadašnjem načelniku opštine Prijedor/, napravi glavnu ulicu, imaš još jedan mandat. I bilo tako.

Ja bio u žiriju. Bilo je tu megalomanije. Od devet prijedloga, mislim da su četiri bila s crkvom pred Patrijom. Pa, šta će ti, bolan, crkva pred Patrijom? Vidiš da crkva ne treba. Vidiš da pored sve i jedne sad prave biznis prostor. To treba. Mislili su, upaliće to, jer egzaltacija srpstvom i pravoslavljem je tad vladala. Crkva očito ne treba, kad je onako zakloniš, da se ne čita od Sane, što, logično, znači da ne treba.

Svi su bili dobri na glavnoj ulici. Svi su se ugradili. Osim mene. Ja sam primao platu. Ja sam samo stajao i mjerio, stajao i mjerio. Ja sam se prep’o da ne bude presiv Prijedor. Stvarno sam gin’o. Najzadovoljniji sam onom kućom gdje su stanovali Matija zlatar i Ljuba, gdje ima ono gore preko puta piramidu, boja pijeska, tu su mi pogodili, a ostalo, gdje su sumnjive boje, to je iz Gruda dolazilo, idu da jeftinije prođu i onda mi donese i kaže: što? pa liči. S ton kartom išao svaki dan, radio manijački, tu imaš 70 posto objekata obijenh do cigle, poslije mijenjaš boju. Isto kao podloga za mural. Mora se dobro pripremiti, obiti do cigle, pa navući sloj, pa sloj, pa sloj, pa onda ono finiranje. Međutim, oni zamažu, zakrpe mistrijama. Čim sam vidio da to ode u k…c, da se to guli, neću ja s tim da imam posla, ne zovite me više tu. Evo, konj ovaj tu lijepi se ogulio, to je gotovo, pogledaj ga, prop’o, njemu nema spasa. I onaj na kući Đure Vranješa, sav se podmjehurio i guli se, samo što je floralni oblik, pa se toliko ne vidi.

A to za atelje, to sam pokazao jednom advokatu, on rekao da me može uvesti kad hoću. Ja nisam htio. Samo jedno da je protiv, ma neću. Eno ga, stoji prazan, sto godina.

Prvo su mislili da je to poslovni prostor, pa sam donosio pravilnik udruženja likovnih umjetnika BiH, Srbije i Hrvatske, da vide da nije. Slikar ga koristi za života, onda mladi slikar jedva čeka da umre stari slikar, pa zatekne unutra materijala, znaš. Literature ja kol’ko imam, oni svi skupa za 15.000 godina života ne mogu skupiti. Ja sam rovio po antikvarnicama svjetskim, 50 godina. Ne mo`š ti uzeti pare i reći, ode ja kupiti. Neee! Eto, to su oni osporili. Samo su zajebali nekog mladog. Kad je /hrvatski slikar Edo/ Murtić umro, u Zagrebu tuča bila ko će ući u atelje, generali neki intervenisali. Murtić kad kupuje materijal, dolazi kombijem. Kad on uđe u radnju, kaže Stahov, ne idi. Njemu sve treba. Stari prdonja, osakati sve ostale.

/Tadašnja načelnica opštine Prijedor/ Nada Ševo dodijelila mi na korištenje. Muzej bio konsterniran. Jebe ih rečenica: zbog izuzetnih zasluga za kulturu. Neka ekipa pisala neke peticije koje je malo ko od mladih slikara htio potpisati. Kao morala bi biti grupa unutra. Pa kad unosiš knjige, materijale, literaturu, to ti bude maleno. Pa /Mersad/ Berber je imao atelje, 586 kvadrata, na Ciglanama u Sarajevu. Kad dođe novinar da pravi intervju, evo, ovako se zbiju jedan do drugog.

Dežmanov prolaz, iz Ilice, ima prodavnica Likum. Za sat bi’ potrošio 500.000. ‘Aj’, dobro, za dva, da malo probereš. U Italiji, Francuskoj, Švajcarskoj… takve radnje su na spratove. Ja ne gledam auto. Auto je tačka A, tačka B. Moj auto je iz 1994. Za to ne dam ništa.

I gdje god dođem, samo knjige hapam. U opštini bio Božidar Jakac. Monografija. Ja kažem, šta će vama ovaj ustaša slovenački. Oni /Cigo, Kurnoga/, MOLIM?! Nosi to! Još mi napišu posvetu. Kod Mursela nađem monografiju Hanau. Moj brat, kad je studirao metalurgiju u Ljubljani, najbolje studente šalju u Hanau, zlato i platina se prerađuju. Kažem mu, šta ti o ovome znaš, koji će ti k…c ovo. Isto, kaže, nosi. Imam ja toga, poslije više nemaš gdje. Samo te skuplje onda držim u vitrini. Kad smo bili studenti, pa na sajam knjiga u Beograd, samo lopovima napišeš šta ti treba, oni kradu, mi od njih kupujemo, jeftino, to je sistem bio. On ne zna, nit’ je kad čuo, al’ zna tražiti kad mu napišeš. Ne možeš sve kupiti, a ni naći. Pa, oni platneni povezi.

I za slike sam mimoilazio galeriju. Jer slika koja, na primjer, košta 8.000 evra, u galeriji košta 20.000 evra. Ja sam zato hvatao ljude kad se skida izložba, da kupe. Nisam htio da se izložba registruje kao prodajna zato što bi opština, zin’la bi joj guzica, pa bi rekli da mi možemo živjeti od provizije. Ko kupuje slike u Prijedoru, majke ti? /nastaviće se/

Razgovarala i fotografisala – Katarina Panić – www.prijedordanas.com

*Premium sadržaje lokalnog informativnog portala PrijedorDanas podrži donacijom na račun Udruženja za unapređenje medijskih sloboda Prijedor Danas kod NLB banke: 5621508214760476.

Predo Marjanović: Meni se ne odbija