Aleksandar Šobot: Par dana prije toga ja sam se čuo s Radenkom Crnogorcem i pitao ga za količine. Kakvo je stanje s količinama materijala i on je rekao, mi smo ozbiljna firma, zar misliš da bismo dopustili sebi da nemamo na lageru materijala? Ali to je, onako, drugarski, bilo, da vidim samo. Prozvao sam Marjanovića, on je rekao da ima gore na Vraniću materijala. Poslije kažu ljudi, vi blato prosipate. Prljavi kamen drži. Kad je čist, voda prolazi kroz njega. Tako da smo sve imali spremno. Problem je bio da nam je stao Vranić kad je presjeklo magistralu, i prvi put se desilo da su ulazili kamioni Marjanovića u krug Prijedorputeva za materijal. Zvao sam i jednog i drugog, imaju li problem s tim, nemaju. A veliki su rivali. /…/ Jesi li ti vidjela onaj nasip u Raškovcu, koliko je ono? Trebalo je ono izgraditi i izdržati. Jefta 27 sati bez prestanka nije otišao kući. Ovi otišli na pola sata kući, samo se istuširali i vratili… Evo, samo zvoni… Na kraju, kad su počeli dizati nasipe, narod snima, natovare kamion, zaborave stranice zatvoriti. Ti ljudi su popadali…

/Osam je časova, utorak, 20. maja, dan nakon pres konferencije u Gradskoj upravi na kojoj su građani kojima je procijenjena šteta od poplava pozvani da dostave dokaze o vlasništvu nad nekretninom na kojoj je nastala šteta. U prizemlju lijevo je sto, red je u holu i ispred glavnog ulaza u zgradu, za stolom su dva radnika ovog odjeljenja, objašnjavaju ljudima šta od papira treba da donesu i gdje da to pribave. Između stola i portirnice zatvorena vrata. Portir ne dozvoljava da uđem ka Odjeljenju za saobraćaj, komunalne poslove i zaštitu životne sredine i imovinsko-stambene poslove prije nego provjeri telefonom imam li zakazano./

Šobot: Dolaze mi ljudi kući. Pa, lijepo, dođe, stane autom, ide i nosi papir. Šta je ovo, kako ovaj ima, kako ovaj nema, ja ću zvati be-en. Ili ovo sad. Neće da pročitaju, dođe pitati šta ono treba izvaditi, neko mu rek’o, pa gdje se to vadi. Može li ovako, može li onako. I jednom kad se javiš, gotovo je. Znači, hoće da ga ti vodiš kroz sve, da ti izađeš, da ti uzmeš mu papire, da ti sve… Previše smo mi zbog mobilnih telefona dostupni narodu. Ja kažem, živiš u velikom naselju, nismo mi neki ni velik grad. Za sedam dana svi su došli do mog broja. I svi očekuju nešto što je sasvim normalno. Dođeš, podneseš zahtjev, bude riješeno. Ne, zove, ja, kaže trebam, pa samo podnesi. I ide sve, ja i ne znam da sam tebi potpisao k’o tebi. Pa onda zove, ‘ej, ja sam pred’o kad će to biti. A 90 posto stvari teče svojim nekim tokom, u najkraćem mogućem roku. Ali narod je navik’o da zove, da zivka…

Dejan Zdjelar: Ja sam brojao. U jedan noći došao je s terena, to je petak na subotu. Dao meni telefon da brojim pozive. Šef se ne odbija. /smijeh/ I 420 bilo.

Šobot: Ovo odjeljenje ne bi trebalo da ima s poplavama ništa. Ja radim redovne stvari, a odbranu od poplava treba civilna zaštita da vodi. To je vanredna situacija i ja samo treba da radim kontakte sa direktorima firmi koje imaju mehanizaciju i sa Komunalnim uslugama. Ali se, nažalost, to lagano sve se sabija na ovo mjesto i na gradonačelnika.

Zdjelar: I to je ono što smo komentarisali, da imamo možda najbolje vatrogasce, a najslabiju civilnu zaštitu. A najbolje vatrgasce možda imamo na regiji, najopremljenije, najsposobnije, najspremnije, najobučenije.

Igor Miletić: Poslije kad smo popisivali Baltin bare, tamo je bila civilna zaštita iz Bijeljine. Pričao sam malo sa njima. Toliko su nahvalili naše vatrogasce, kažu da su stvarno, nisu očekivali da su toliko spremni i da su obučeni i opremljeni. A imali su negativan neki komentar prema našoj civilnoj zaštiti.

Zdjelar: I otprilike mi civilnu zaštitu i imamo samo da ispoštujemo tu formu zakona da je mora biti. Ja pretpostavljam da je to, a vatrogasci su se stvarno pokazali, i što su uvaženi, i mehanizacija, i oprema, sve.

Miletić: Pokazali su na kojoj visini oni mogu zadatak iznijeti. I gospodin Miljuš koji je bio i nama od pomoći, generalno, kad god bi nešto trebalo što znamo da nam on može reći, bio je tu. Javio se na pozive, dao nam informacije.

Šobot: Suvi profesionalac.

Zdjelar: Dolaze načelnik Šobot i Branko /Švraka/ sa štaba i govore da je to dežurni telefon. Već je saopštenje sa štaba pušteno da su to brojevi telefona i da mi koordinišeemo, da se kod nas primaju prijave za vreće, za sporna ta područja, za potrebe za evakuaciju i slično.

Miletić: Mislim, imali smo mi i kontakt sa civilnom zaštitom, ali oni nemaju nikakve informacije. Mi šta god smo pokušali doznati preko njih, nismo uspjeli, zato što oni nisu informisani.

Zdjelar: U kancelariji našoj je taj 185.

Šobot: A meni je izletio taj 188. I onda, ‘ajd’, nek’ idu dva broja.

Zdjelar: Taj je preko puta, pa dijagonalno od naše kancelarije. Kreću zvoniti, to je petak, možda oko jedan sat, koliko je bilo. Dobro je bilo dok su i ostali bili na poslu, dok je radno vrijeme. Međutim, poslije pola četiri, onda smo mi u našoj kancelariji, otvorena su vrata, kad zvoni tamo, trči tamo.

Miletić: Nas dvojica ostajemo sami u kancelariji, tu gdje nam je 185. Zvoni tamo, ja idem, kažem, molim vas, zovite 185, pošto su nam tu sve bazne informacije. Pa sa opet javljam i na 185, isto ja. /smijeh/ Tu su nam i evidencije i sve, rokovnici. Da samo pokušamo 188 ukinuti. On /Šobot/ je rekao to greškom, taj 188.

Zdjelar: U subotu, u 4 ujutru, čovjek zove, iz Banjaluke je, mislim Karanovac. Zove na 188. Ja prešao tamo, javim se, kaže, kakvo je stanje, je li prohodna cesta za Novi Grad, treba on ujutro krenuti za Bihać. Šta reći čovjeku. Ne znam. Naš je broj telefona. Narod je razumio da mi imamo sve informacije. A nemamo.

Miletić: Pušteno je da su ta dva broja nesretna, da su, mislim, izvor informacija, stvarno. Mi smo gledali da pomognemo ljudima u tim situacijama. Ti brojevi su bili, ‘aj’mo reć, aktivni za te poplavljene, kome treba vreća, kome evakuacija, a na kraju je taj broj ostao, evo, i do dan-danas. Narod je bio i korektan i nekorektan. Bilo je ljudi koji su informacije tražili, koliko će padavine trajati, koji je vodostaj Sane sad, koji je vodostaj Gomjenice, a mi u kancelariji. Pa, kaže, gospođo, pratite vijesti. Da ublažim situaciju.

Zdjelar: Najviše poziva bilo da li imamo čizme. Zvali su prvo civilnu zaštitu, pa nas. I, što je najgore, civilna zaštita nije zaustavila, nije rekla da nemaju čizme nego zovite 185. I nama kažu onda, kako nemate čizme.

Miletić: Imali smo /ime sugrađanina/. Vikend naselje, penzioner, žena nepokretna. I on je zvao konstantno. Ja se javljam konstantno. Da, na 185. Kaže, meni trebaju vreće. Mi pošaljemo. Poslije pet minuta zove, kaže, hoće li te vreće ikako. I onda krene. Treći put je već nervoza, psuje. Ja sam smiren, korektan, razumijem i njegovu situaciju. Na kraju, treba ga evakuisati, a on neće. Pošaljemo vatrogasce, on ih vrati. Na kraju došli do načelnika, upoznali i njega i gradonačelnika sa slučajem, oni /starješinu TVSJ Nebojšu/ Miljuša i bila prisilna evakuacija.

Zdjelar: Dobro je bilo dok je bio dan. I taj narod bio smireniji. Kako je padala noć, petak na subotu, kad je voda krenula u Tukovima, onda je krenula panika. Osjeti se to, na tim pozivima.

Miletić: Kad nešto ne znamo, nismo sigurni, zovnemo da li našeg načelnika, da li civilnu zaštitu, da li vatrogasce, da li električno i onda pozovemo mi ljude koji su nas to nešto pitali. Vraćamo informaciju ljudima da bi jednostavno smirili tu dozu panike kod njih. Jer najgore je što su ti ljudi već proživjeli te poplave i onda… Dosta njih je bilo, ‘aj’mo reći, spremno na neke stvari, međutim, ovaj
put kažu da je nivo vode bio veći i da je bilo teže.

Zdjelar: Znate šta. Mi premalo uvažavamo te ljude na terenu, starosjedioce koji tu žive, oni savršeno dobro poznaju Sanu, Gomjenicu, znaju kako rijeka diše. I nas su ljudi zvali, na primjer, čovjek kaže, probiće vam tu i tu voda, zna čovjek, ona tu uvijek mora probiti. Ili zove čovjek iz Tukova, kaže, džabe pravite nasip, u Tode Švrakića, doće nam iza, i ona je došla iza, uđe i vraća se. Ja sam pokazivao načelniku i gradonačelniku po danu, /ime i prezime/ iz Bronzanog Majdana stavlja objavu, Gomjenica je ta, sa Manjače i od manastira poharala Majdan, i napisao, neka se pripreme Omarska i Prijedor. I onda, pošto sam ja iz Omarske, svi su ljudi govorili, taj stric moj, svi ljudi koji imaju ozbiljnih godina, da nikad nisu zapamtili veću Gomjenicu ispod rudnika i to.

Miletić: Bilo je poziva, ne znam, bio je jedan iz Gomjenice /ime/. Kao da je šef civilne zaštite. Daj mi vreće tu, ovamo mi treba kamion, dajte mi jedan bager ovamo, tamo probija, ovdje završavam, šalji ljude. Pa onda pita jeste li tamo gotovi, šta je sa ovim, šta je sa onim, znate li da ovdje treba da se brani. Kaže, evo, branimo mi, evo, nasip je, dobro je sve, on nama javlja, ‘ej, sve uredno. Reko’, nema šta, /ime/, svaka čast“ Tako da bilo je i smiješnih situacija.

Zdjelar: I mi smo imali isto poziva, ali nešto što smo za sebe tražili. Zvali Bojića, kada smo naručivali sebi ćevape. /smijeh/ I zvali za ovaj aparat da se napuni, jer smo sve pojeli. /smijeh/ Bude zauzeto, ljudi misle mi nećemo da se javimo, a ovamo pričaš. Bilo je sigurno deset poziva za vodostaj. Mi nemamo podatak osim na sajtu /ažurira se na svakih sat vremena/. A da civilna zaštita radi kako
treba, oni bi imali podatak i trenutni i tendencije.

Miletić: Mene je zvala žena, možda oko pola 12 noću. Kakva je situacija na terenu, ja govorim, pitam jeste li ugroženi, kaže, kako misliš, pa, od vode, je l’ blizu. Kaže, gospdine dragi, ja sam na Pećanima, na trećem spratu, ja zovem samo da čujem informacije. Kažem, gospođo, vi sad nekome uskraćujete mogućnost da nas dobije, kome treba možda pomoć ili tako nešto. Kaže, ne, ne, samo ja da vidim šta ima, kako je.

Zdjelar: Ja sam došao raditi u aprilu 2019. U maju su već bile poplave, isto ozbiljne poplave. Onda u maju 2022. bio je Topolik i dio Vrbica poplavljen. Isplaćivali neku štetu, 140.000 KM, ovima ovoliko, onima onoliko. A u decembru 2022. su se ponovile opet poplave i opet Topolik i Vrbice i tad smo isplaćivali, imali kriterijum, samo dnevni boravak i spavaće sobe. Ništa ostave, ništa hodnici. Odredili platne razrede, ja sam radio to sam, brzo završeno, baš brzo išlo. Ali dugo se čekala isplata. Bilo 200.000 KM iz Fonda solidarnosti, ali se čekalo godinu dana. Kad je bila odluka Skupštine, isplatili smo u roku od dva-tri dana. I sad, petak veče, nazovem /ime i prezime/. Znam te ljude napamet /imena i prezimena/ iz Topolika. To je dio preko kružnog prelaza, on su uvijek bili pod vodom. Jedan, /ime i prezime/, dolazio milion puta. I /ime i prezime/ isto. Dolazili, raspitivali se kad će isplata, čekali, čekali, čekali. I sad tog jednog nazovem, da pitam kakvo je stanje. Kaže, kod njih suvo. Znači, Miloševica nije uopšte napravila nikakav problem. Prvi put je da su oni izbjegli te poplave. To je onaj put kad se krene za Orlovce, pređe se pruga pa onaj lijevi dio, najniži, Topolika. Savska ulica, Petrovaradinska. To sve napamet znamo.

Miletić: Jesmo /izdržali da ne budu drski/. Bilo je s druge strane svašta. I gdje su nam psovali i majke i sve. U trenutnoj situaciji, kako su se našli, bili su nervozni ljudi, jednostavno iz njih je svašta izlazilo. Istina je da nismo obučeni, ali jesmo spremni. Bila je neka atmosfera između nas tu u odjeljenju… Jednostavno, nama je bilo bitno da pomognemo tom narodu u tom trenutku.

Zdjelar: Osjećaš da možeš pomoći nekome. Pa te to drži.

Miletić: Narod je nervozan. Već treći put im u deset godina ulazi voda, a onda je teško.

Zdjelar: Na primjer, vatrogasci evakuišu ljude i onda zovu nas, gdje ćemo s njima. Mi ne znamo. Načelnik pokušava dogovoriti hotel. Hotel traži mejlom potvrdu. Ovaj računar ne radi. Tamo nemamo šifru. Da ne šaljemo sa svojih mejlova, ko smo mi. Onda sa Brankovog uspijemo. Poslije zove jedan koji je smješten u hotel. Jedan je noću. Može li mu neko donijeti nešto za jelo.

Miletić: Bilo je da komunalci više ne mogu svojim kamionima prići, pa je išao Marjanović svojim visokim kamionima. U komunalnom su u jednom trenutku oko dva noći stali, nisu više imali materijala. A dotad, kolega s kojim smo gore bili u kontaktu, kaže ja više ne zna ni kome sam šta poslao niti za šta dobio poruku.

Zdjelar: Zove čovjek, kaže, šta je ovo, šta se ovdje radi, Marjanović štiti svoje skladište, ovo, ono. I onda isti zove, nakon dva sata, izvinite, kaže, eno u njega balvani plutaju po krugu, kaže, eno njega metar i po pod vodom.

Miletić: Zvale su nas i farme, Pađen Petrov Gaj, Rasavci Babić i Škundrić. Ajoj, ne znam stvarno, mi smo to u jednom periodu pisali, jer evo brojeva rednih, na kraju smo prestali pisati. Neke nismo stigli, a neki su nas i nasmijali. Žena zove, iz Omarske, mi, kontajući da je neko iz Jelićke gore ili Marićke, da je poplavljeno, kaže ona, ja sam ovdje, ako znaš, kaže, gdje je Grand kafić u Omarskoj, ja, onako, pa kako je do vas došla voda. Kaže, nije došla voda, ja samo da vidim šta ima.

Miletić: Da, bilo je poziva, što on kaže, gdje ljudi zovu, izvinjavaju nam se.

Zdjelar: Preko nas je 3.000 vreća otišlo. Komunalno puni vreće sporo, a Marjanović ima onaj mikser. Pa onda kad će biti isključena struja, pa što se ne isključuje, voda raste. Pa, je li pitka voda. U kratkom roku saopštava se da jeste, pa da nije. Bilo je poziva gdje je naš amarok iritirao ljude. Čovjek nazove, čemu se više vozaju ovuda, prođu, naprave val, val ide ka kući. Nemojte više da prolaze. Pa zove policija, javljaju gdje je sve obustavljen saobraćaj. I poslije sve se nastavilo na isti broj. I za dostavu Crvenog krsta i za kabasti otpad i za dezinfekciju i za ispumpavanje i za isušivanje i za komisije. Klizišta, putevi, mostovi. /pokazuje u rokovniku/ A sada ovo. /procjena štete, prigovori na iznose, dodatna dokumentacija za dokazivanje vlasništva/ To u početku najgore je bilo koliko ima bolesnog svijeta. Pa nazove pita šta ću ja, ja imam bolesno dijete. I tako. A sad, moj utisak je da ima puno /administrativno/ nepismenih. Najbitnije je da smo toliko čisto sve odradili i da nismo imali nikakvu namjeru ikoga oštetiti. Gdje smo god mogli, ako smo mogli, mi smo pomogli.

Miletić: Gore nam je ovo sad.

Šobot: Ja nisam vidio spisak do ujutro u srijedu, pred Skupštinu. Evo, oni znaju, ja nikom se ni u jedan spisak nisam, nisam koga pitao koliko je ovaj, znači, evo i svjedoka. Nikom nisam došao i pitao koliko je, ima li Katarine Panić na spisku, koliko je njeno. Znao sam šta će biti. To je neizbježno, ovo što se dešava sad. Prigovor ne možeš ulagati na skupštinsku odluku, a ni na komšiju. Kad dobiješ zaključak, prigovor možeš podnijeti za sebe. Kad uložiš prigovor, a mi sve i jedan imamo upakovan, evo, ovako, i zapisnik i sve ima. Kad ga ponovo raspakujemo, možda je neko u plus otišao, možda je stvarno stanje manje.

Šobot: Podijelili smo zone odgovornosti. Na primjer, Marjanović je držao Raškovac i Gomjenicu, u Tode Švrakića su pomagali i Marjanović i Prijedorputevi, Unijat je branio Bišćane i Stari grad, Mićanac dolje gdje je svadbeni salon Knežević.

Zdjelar: I onda ostajemo to popodne, veče i čitavu noć, do pet u subotu u zoru. Ujutro oko pola pet dolaze negdje s terena, on /Šobot/, gradonačelnik, /Miroslav/ Krneta i Branko /Švraka/. I sjedamo tamo malo na portirnicu i onda nam kažu, ‘aj’te vas dvojica kući, Branko kaže ja ću ostati, Branko ostaje, a on je i dotad bio malo kod nas malo s njima na terenu.

Šobot: I ti organizuješ koliko tura, koliko kamiona će se osloboditi ovamo, moraš dobiti informaciju, koliko će izdržati sa ovim, jer mi imamo šta imamo. Ovamo zovu, probija, još pet minuta, možemo izdržati pet centimetara i tako. Pa, punjenje vreća, koordinacija, ovi potrošili vreće, vozi tamo, koliko ima kod koga, ukupno smo 10.000 isporučili. Uglavnom, ja sam u pola šest izašao, u petak, pokupio gradonačelnika i krećemo. Amarok je kružio od jednog do drugog punkta, sve znamo šta i kako ide, gdje je voda, sve po terenu, samo nemamo vremena sa svima pričati, ostajati sa ljudima. U pola pet sutra ujutro smo došli ovdje. Njih dvojicu poslali kući, a Branko je rekao ja ću izdržati dok ne dođe Đuro /Umičević/ ili još ko. I mi se dogovorimo, idemo samo malo u kancelariju, gradonačnik u svoj kabinet. Ja sam ovdje, izuvam se, ovako ruke na sto, glavu spustim, samo malo da se smirim, jer tada je već bilo gotovo. Probilo je u Tukovima, okolo, desilo se šta se desilo. Meni telefon zvoni, ja pogledam, mene majka zove. Saša, evo vode, preko ceste ide, dolazi kući da dižemo stvari.

Razgovarala: Katarina Panić – www.prijedordanas.com