Zato da idemo prema svima bez pardona. Znači, i pozicija i opozicija i stranci i domaći. Tako je emisija dobila ime, ja sam kumovao.
Po tome je Prijedor bio prepoznatljiv. A kum Piksi /Aleksandar Stojković/ je iz Sanskog Mosta, ja iz Novog Grada, Boris Babić iz Sarajeva, njegovi porijeklom iz Knežice, Neno /Nedeljko Lajšić/ iz Svodne. Jedino Pero Špadić Prijedorčanin.
Bez pardona ima predistoriju. Pero Špadić je radio na Televiziji Prijedor i došao na ideju da pravimo neku humorističku emisiju. Budžet nula, Televizija Prijedor tek počela s radom, porođajne muke. Pero je to prozvao Tik tak šou. Epizode su trajale po nekih 40-45 minuta. Nas dvojica smo donosili neke svoje ideje, Pero svoje. Zaživjelo je to, gledalo se dokle signal dobacuje, raščulo se i onda smo s Borisom, koji je inače i naš prijatelj i vodio je Informativno-tehnički centar RTRS Prijedor, dogovorili da skečeve emitujemo u njihovom uključivanju u jutarnji program RTRS-a /urednika Aleksandra Hršuma/. I tako je krenulo.
Prva dva su Piksijev o ministru kulture i moj, Žare i Dalibor zovu Sadama, prodaju dijelove aviona iz Međuvođa Iračanima. Reakcije odlične, pa su nam najprije rekli svakog utorka po dva skeča. I to je išlo jedno mjesec, dva dana. I onda smo se dogovorili da počnemo praviti emisiju od nekih 45 minuta. Od početka je išla u večernjem terminu, ali prvo stidljivo, petkom, pa nedjeljom, pa onda prime time, subotom iza dnevnika. A došli smo do toga da je naš marketinški minut bio skuplji od dnevničkog. Kod nas smo bili gledaniji od Lige šamoiona. U regionu dogurali do četvrtog mjesta na listi gledanosti. Ilustracije radi, Latinica Denisa Latina na HRT-u bila peta.
U ITC-u RTRS-a Prijedor tehnika je bila stara, montaža prastara, sve je bilo skoro već za otpis. Kako smo rasli na popularnosti, onda smo dobijali i tehniku i dodatne ljude, radili novogodišnje programe, vanredna izdanja. Tad nije bilo ovih kablovskih televizija, nije bilo nešto previše kanala, ljudi su čekali tu subotu naveče da pogledaju Bez pardona, a mi smo stalno pomjerali ljestvicu u našem tom humoru i sarkazmu. Onda, nismo uopšte dali Banjaluci nadležnost nad tom emisijom, nije bilo cenzure, imali smo slobodu. Ovdje smo je i montirali, slali u centralu par sati prije emitovanja. Znala nas nazvati direktorka programa, pita jesmo li sutra na Tunjicama ili idemo dalje.
Zabranjene su nam dvije emisije. U prvom terminu su emitovane, a zabrane repriza uslijedile su jednom kad je protestno pismo uputio tadašnji visoki predstavnik Paddy Ashdown kojega smo zvali Padi Nokdaun, ali sam jednom greškom rekao pravo ime, greška promakla i na snimanju i u montaži. Drugi put smo snimali novogodišnji program na Jahorini. I Piksi i ja smo kao vlasnici hotela, jedan drugom otimamo goste, blatimo jedan drugog, kako to već ide u životu. I on je dao imena Mitar i Stojan, čini mi se, a sasvim slučajno. Ispostavilo se da stvarno postoji tipovi koji se tako zovu, imaju hotele na Jahorini, stvarno su u ratu, svi lokalci tamo to znaju i svi su mislili da i mi to znamo i da smo namjerno s tim imenima išli.
/Razgovor snimamo u bašti kafića. Sto iza njega četveročlana porodica, ugledaju ga, šapuću, pripremaju se, uzmuvali se, zagledaju se, gledaju njega, poslije prilaze: Ja se izvinjavam, samo tri sekunde.
Može.
Samo tri sekunde. Je l’ može jedna slikica?
‘Ajde, ‘ajde, imam intervju. Joooj, izvinite!
Nema veze. Dođi.
‘Ajde, brzo, čiko ima intervju. Brzo, brzo, brzo.
Mi ne promašujemo nijednu epizodu /Dobro jutro, komšija/.
Dobro, super.
Pravi ste!
Biće još deset epizoda, sad ćemo snimati.
Sad je mala pauza, je l’? Oprostite, molim vas, izvinite.
Da, da, da. Od maja ćemo snimati, tako da…
Svaka čast!
Vidimo se, prijatno!/
Jednom sam došao na ideju da napravimo skeč o Bin Ladenu koji dolazi da produži bosanski pasoš. Mora u CIPS, pa mora da čeka u redu, mora ovamo, mora onamo. I kao gostuje u studiju Bez pardona, on i njegov prevodilac Abu Hamza iz Bočinje, a kod nas je Abu Zamzo iz sela Točinja. I sad ide to u subotu u osam, a u pola osam u dnevniku, ne kod nas samo, nego planetarno udarna vijest, prvi put se Bin Laden pojavio pred kamerama nakon onog skrivanja po pećinama. I eto ga i kod nas pola sata kasnije. Bilo komentara, kao vidoviti smo kao nadrealisti. Moram da spomenem i tu vezu sa nadrealistima. Odrastali smo uz njih. Ima dodirnih tačaka, ali nismo njihova kopija. Kao što ni oni nisu kopija Monty Pythona koji su se opet ugledali na Goon Show.
Imali smo jedan segment nadsinhronizacija, uzimali likove i ubacivali naš tekst. Snimak kad Karla del Ponte pada niz stepenice je bio sklonjen, Boris je preko svojih nekih veza zvao BHT, nisu dali. Kad je rekao da ne treba za nešto ozbiljno nego za humorističku emisiju, pitali ga je li Bez pardona, e, onda može, može. Zvali smo je Karolina de la Puente, kažu da sam je dobro imitirao, prolazi kraj novinara, ko to kaze da ja mrzi Srbe, dabogda ja odma’ pala. Onda ide Piksi, ispala joj je cipela, on je onaj neko iz obezbjeđenja koji joj prinosi cipelu, Pepeljugo, Pepeljugo, evo cipel’ca, Pepeljugo. Te nadsinhronizacije smo radili na nekom crno-bijelom televizoru, prečnik ekrana, ja ne znam, nekih 20-25 cm, onaj najmanji portabl neki, i onda nas dvojica tu stanemo, imamo mikrofone ispred sebe, gledamo taj materijal i smišljamo tekst u sekundi.
Fudbalska utakmica, stariji se sjećaju, Španija i Bosna. Sudija je produžava van svih normi, samo da Španci daju go, da oni idu dalje, da Bosna ne prođe. Snimali na nekom stadionu u Knežici. Dolazi lopta do mene, ja sam bukvalno metar od gola i promašim cijeli go. Vraćaj nazad, snimaj ponovo tu scenu, Neno kaže stop, iscurila baterija. Dobro, ‘ajde, promijeni bateriju. Ali ja nisam ponio drugu. I onda smo mi svi onako sjedli u Knežici i čekali da nam dođe baterija.
Uvođenje PDV-a, pomalo drpaj vazda, ukidanje Vojske Republike Srpske, upad SFOR-a u porodičnu kuću sveštenika, ukidanje grba i himne Republike Srpske. Serijal s Bobom Kanabisićem, nema narkotika bez motike, mala privreda, uzgajanje marihuane u centru grada, Ministarstvo poljoprivrede daje podsticaje za plastenike, a onda novinarska ekipa obilazi te male privrednike, šta uzgajaš, pa traaavu, razbu. Ili on prodaje na pijaci bijelo, a policija ima akciju Stop bijelom rublju i hapsi srbački klan, Itris klan, Svila Čelinac klan, a ja, Bobo Kanabisić, prodajem kokain, u tegli, imam vagicu, mene ne diraju. Jes’ platio placarinu, jesam. Bosanski hotlajn, tri trojćice, tri dvojćice. Znam da smo kupovali ženske čarape, pa pukle, pa kupuj druge. Neno išao kupovati, gledali ga u prodavnici kao da je manijak.
/Halo… Evo, na intervjuu sam, recite… ‘Ajde, dobro… ‘Aajde, ćao. Evo, zovu me iz grupe Milka i Neđo, Aco i Radena… E, a šta je ovo? Samo malo, da javim Sofiji gdje se otvara hauba./
Piksiju je jednom na semaforu Igor Radojičić, bio tada u SNSD-u, a SNSD bio opozicija, pokazao palac gore, sve super, samo tako nastavite, odlična vam je emisija. Piksi mu rekao i vi kad dođete na vlast i vas ćemo isto tako, kaže, samo naprijed. Ali, eto, u toj se vlasti nismo zadržali. I kad smo bili najgledaniji, došli smo na dogovor za novu sezonu. I onda nam je rečeno sve je super, tehnički ćemo vas još više podržati, produkciono pojačati, ali nemojte više političke teme. Mi smo se zgledali, onako, ne vjerujemo šta čujemo, zna se da emisija počiva na političkoj satiri. Pa šta onda da radimo? Ma, kao, jedan dolazi u brijačnicu, drugi ga šiša, pa nešto kao, ha-ha-ha, i eto skeča. Tu smo shvatili da je emisiji kraj.
Jeste mi krivo. Ne zbog nas, jeste to bila i naša promocija kao glumaca, ali mi nismo tu gledali finansijsku zaradu, nismo je ni imali. Sjećam se, honorar za prvi novogodišnji program, a oni skupljaju siću iz one kafane njihove na televiziji da nam isplate. To je bilo stvarno tako sitno da je to bilo smiješno, ali mi smo to radili zbog toga što je tako dobro bilo prihvaćeno. I krivo mi je što smo na takav način završili, jer smo došli na nivo kad smo, što se kaže, prekucali igricu. Sigurno bismo napravili čudo, ali tu je stalo, tu je i ostalo. I kad smo izašli s tog razgovora, jedan od tadašnjih urednika prolazi kraj nas i kaže, je..li su vas traktori.
To je ta bila presudna epizoda. Snimali smo dolazak vlasti SNSD-a nakon vlasti SDS-a i PDP-a. I sad, ja sam Milorad Dodik, u mladosti proglašan najboljim mladim traktoristom Jugoslavije, s kolonom traktora kao dolazimo na vlast. I sad, ide policija, s malim traktorima, voze ih i viču blero, blero, blero, pa onda ide kao jedan veći traktor ispred, a ja sam u najvećem traktoru sa kabinom, imam sunčane naočale. To je taj predsjednički traktor. I kao dolazimo da preuzmemo vlast, ali ovi prethodni su ispraznili sve. I još ostavili mišolovke po sefovima, po ladicama. Tako da je to više bila kritika na odlazeću vlast, ali, eto…
Razgovarala Katarina Panić – www.prijedordanas.com
*Premium sadržaje lokalnog informativnog portala PrijedorDanas podrži donacijom na račun Udruženja za unapređenje medijskih sloboda Prijedor Danas kod NLB banke: 5621508214760476.