{"id":219282,"date":"2024-02-04T11:58:45","date_gmt":"2024-02-04T10:58:45","guid":{"rendered":"https:\/\/www.prijedordanas.com\/?p=219282"},"modified":"2026-02-01T10:55:36","modified_gmt":"2026-02-01T09:55:36","slug":"ratna-ispovijest-vojislava-kondica-1-5-ko-god-kaze-da-je-zelio-poginuti","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.prijedordanas.com\/?p=219282","title":{"rendered":"Ratna ispovijest Vojislava Kondi\u0107a 1\/5: Ko god ka\u017ee da je \u017eelio poginuti…"},"content":{"rendered":"

\"\"<\/a>Porodi\u010dni prijatelj moje jedne prijateljica je taksista. I ka\u017ee mi jednom, ‘aj’ sjedi da te provozam, ne\u0161to on to neodre\u0111eno, ne\u0161to kao, da vidi\u0161 gdje sam s ku\u0107om. Godina je, mislim, 2012. I vozi, vozi, vozi, i staje pred jednu ku\u0107u. Na Brdu je to. Veli, ‘ajd’ iza\u0111i. \u010covjek sjedi pred ku\u0107om. Ne prepoznajem ga. Ustaje. I smje\u0161ka se. Pita me taksista: sje\u0107a\u0161 li ga se? A on veli, ja tebe znam, i vi\u0111am te u gradu, al’ ti se ne javljam. Ne b’ problema, ni tebi, ni sebi. Utom dolazi po\u0161tar. Njemu ne\u0161to donosi, tu ide ta pri\u010da, o tom na\u0161em susretu, nekad i sad, ovo, ono, po\u0161tar odu\u0161evljen! \/smijeh\/ <\/p>\n

Vojislav Kondi\u0107 imao je 21 godinu i dva mjeseca kad se januara 1992. godine odazvao pozivu JNA put Zapadne Slavonije. Sje\u0107a se da je na popunu \u0160este kraji\u0161ke brigade trebalo tada da se javi \u0161est starje\u0161ina i 200 vojnika. Do\u0161li su samo jedan vojnik i on, kao potporu\u010dnik. U martu 1992. s dijelom boraca iz, kako su ga zvali, novsko-klju\u010dkog bataljona, dobija naredbu da se upute u Sanski Most, pa u Novi Grad, a po\u010detkom maja 1992. da zaposjednu Suvu Me\u0111u. Ovako se sje\u0107a 11. januara 1993: <\/p>\n

Bio je dan redovne smjene s na\u0161e strane. Neprijatelj jednom odli\u010dno isplaniranom akcijom, nazvali su je Munja 93, napada i zauzima na\u0161e polo\u017eaje na Banjanima, \u0161to je rezultiralo jednim od najve\u0107ih stradanja srpske vojske u jednom danu – 56 boraca je poginulo, 37 ranjeno, \u010detvorica zarobljeno. Stradalo je troje civila, od toga dvije \u017eene. Bio sam pripadnik 4. bataljona novigradske brigade, u\u010destvovao u bici i pre\u017eivio. Jedinica kojom sam komandovao imala je izuzetne rezultate. Sprije\u010dili smo dalji prodor neprijatelja, likvidirali nekoliko neprijateljskih vojnika. U dijelu \u010dete koji je bio uz mene niko od saboraca nije ni poginuo ni ranjen. Onda, 13. januara, kre\u0107e na\u0161 kontranapad. Prilikom artiljerijske pripreme brigadne artiljerije, prva granata koja je pala, \u0161to se ka\u017ee, prijateljska vatra, pogre\u0161no je usmjerena i pala je na minobaca\u010dki polo\u017eaj 6. bataljona. Bilo je nekoliko poginulih i ranjenih. Onda je akcija obustavljena na dva sata da se izvr\u0161i korekcija vatre. I poslije se ponovo krenulo. I negdje oko 15-16 \u010dasova je javljeno da se akcija obustavlja, da je jednostavno nemogu\u0107e dalje, zbog velikog broja ranjenih \/17\/ i poginulih \/\u010detiri\/. Taj potez Banjanskog visa je definitivno izgubljen i do kraja rata nikada ne\u0107e biti vra\u0107en. Ni u jesen 1994. godine, kad akcijom Breza komanduje Ratko Mladi\u0107. A isto su velike \u017ertve bile i tada. Toliko je to teren te\u017eak za vojni\u010dki savladati.<\/p>\n

Bataljon dobija sedam dana otpusta. A onda, na ponovnom postrojavanju, kod Koop centra, sje\u0107a se, stra\u0161na slika – pola ljudi nema. Ili su poginuli, ili ranjeni, ili zarobljeni ili se, jedan manji broj, nisu odazvali. Jedinica preuzima liniju na desnoj obali Une, iznad oto\u010dkih polja. <\/p>\n

Tu \u0107u ostati do oktobra 1993. kada dobijam odobrenje da iz vojnih pre\u0111em u policijske strukture. Prvo radim kao policajac pripravnik. To je za mene bila velika degradacija – da stojim sedam dana pred ulaznim vratima. Hej, ja, komandir \u010dete, a sad k’o portir! Frustracija je to bila, ali sad, sa ove ta\u010dke gledi\u0161ta, znam da je to najispravnije jer tako najbr\u017ee i najbolje upozna\u0161 starje\u0161ine, kolege, slu\u017ebena vozila, slu\u017ebu uop\u0161te… <\/p>\n

Formira se \u010deta posebne jedinice policije i on dobija jedan od tri voda, Policijsku stanicu Prijedor 2. Nakon povratka s olovskog rati\u0161ta, \u010deta se 5. februara 1994. upu\u0107uje u rejon Grabe\u017ea na biha\u0107kom rati\u0161tu. Dan kasnije, 6. februara, u sadejstvu sa \u0160estim odredom Specijalne brigade policije Dragana Luka\u010da i izvi\u0111a\u010dima \u0160este sanske brigade, zauzimaju Barakovac. Ostaje da se zauzmu jo\u0161 dva visa, Jezerska glava i Hasin vrh. Ova tri vrha \u010dine kompleks Alibegovi\u0107a kose. <\/p>\n

Sutradan, 7. februara, pred samu no\u0107, Luka\u010dev odred probija dva rova na Hasinom vrhu. Na\u0161a \u010deta se interventno di\u017ee i zaposjeda dostignuti polo\u017eaj u \u0161irini od oko 200 metara. \u0160esti odred odlazi na odmor do ujutro, a onda \u0107e, plan je bio, do\u0107i da se nastavi proboj i zauzme Hasin vrh kompletno. Ali, 8. februara 1994, negdje u svitanje, 503. cazinska brigada, koja tu liniju i dr\u017ei, vr\u0161i konsolidaciju. U ispomo\u0107 im dolazi Prva bosanska oslobodila\u010dka brigada. Pred zoru, po\u010dinje hod\u017ea da u\u010di, u tom kamenjaru. A onda kre\u0107e napad. Ne dozvoljavamo, borimo se. Kraj nas nisu pro\u0161li, pa su napad usmjerili ka desnom krilu koje dr\u017ee prvi i tre\u0107i vod. Nemamo vizuelni kontakt sa dijelom na\u0161eg voda, a ni ostatkom \u010dete. Tek kad je svanulo vidim da su jedni isuvi\u0161e lijevo i da mogu ostati odsje\u010deni. S Para\u0161om dogovaram da njih treba malo privu\u0107i bli\u017ee nama i on kre\u0107e po njih. U me\u0111uvremenu, sti\u017ee komandir \u010dete Milenko \u0160ormaz. U tom momentu kod nas je manji intenzitet nego na desnom krilu. Onako, gleda, i upita, jesmo li dobro, gdje su ostali, gdje je Para\u0161. Ali malo je uznemiren, malo unezvijeren, malo u panici. Utom pristi\u017eu Para\u0161 i ostali, ovih desetak momaka. I nas je sad tu 5-6 koji dejstvujemo sa tog rova, imamo i lijevo i desno momke u tom kamenu, plus ovih desetak koje privla\u010dimo. Odjednom, \u0160ormaz i Para\u0161 izmi\u010du se sedam-osam metara iza nas i razgovaraju. Vra\u0107aju se i \u0160ormaz ka\u017ee, idemo s izvla\u010denjem. Po meni, nije bilo razloga za to. Rat je, pucaju oni, pucamo mi, ne vidim razloga da se povla\u010dimo. Dr\u017eimo rov, nisu nam pri\u0161li, ne mogu nam pera odbiti, svi smo \u017eivi, nemamo nijednog ranjenog, ali, eto… idemo! idemo! idemo! Izvla\u010dimo momke i ostajemo na grudobranu rovu nas \u010detvorica. Miroslav Para\u0161, Dra\u0161ko Tramo\u0161ljanin, Mladen Gavranovi\u0107 i ja. Mladen i ja dejstvujemo, Dra\u0161ko dotrpava municiju, okvire. Para\u0161 govori, ‘aj’mo, Vojo, idemo. Mladen odlazi prvi. Tu je 30 do 50 metara brisanog prostora, goleti, posje\u010dene \u0161ume, i onda ide \u0161umski pojas koji obara ka jednoj velikoj jaruzi, a poslije su linije koje dr\u017ei Vojska Republike Srpske, na nekih 300 metara dalje. Prije te \u0161ume je njihovo minsko polje kroz koje su nas preko no\u0107i uveli Luka\u010devi, koji su prvi tu u\u0161li, ali mi sad ne znamo \u0161ta je razminirano, a \u0161ta nije. <\/p>\n

Dra\u0161ko ka\u017ee, ostao mi ranac u rovu, transportna, \u0161ta li je. Jeb’o te ranac, govorim mu, ‘ajde, mali, tr\u010di! Ma, ka\u017ee, vjetrovka mi urolana, gore. To je nekih 15-ak metara dug taj grudobran, ali je direktno izlo\u017een, a oni su tu na nekih 20-30 metara u tom kamenjaru. I pucaju. Para\u0161 odlazi po Dra\u0161kovu torbu, ulazi u onaj rov, izbacuje tu transportnu, istr\u010dava, i onda odlazi i on. Ja ostajem jo\u0161 nekih pola minute na grudobranu, dok oni ne zamaknu, i onda kre\u0107em i ja. Tr\u010dim do pola puta, sjetim se da mi je borbeni ranac ostao na grudobranu. A zadnji ru\u010dak koji sam pojeo, dijelio sam ka\u0161iku s Dra\u0161kom, jer mi je na Barakovcu 6. februara ostao pribor. I sad jo\u0161 da ostanem i bez porcije. Vidim da je polo\u017eaj izgubljen, ali tek je krenulo, dan je dug, mi \u0107emo tu naprijed-nazad, to \u0107e trajati. Iz \u010dega \u0107u jesti, ne\u0107e mi neko u ruke sipati. I nazad \u0107u. \u0160\u0107u\u0107uren, dolazim do tog grudobrana, uzmam onaj ruksak, tovarim na sebe i vidim na nekih 15-20 metara 5-6 neprijatelsjkih vojnika, koji, onako, polusagnuto, prilaze polako tom rovu, jer nema vi\u0161e pucnjave s na\u0161e strane.<\/p>\n

Radi tu mozak velikom brzinom. Da li pucati ili ne, koje su \u0161anse. Pazi, ko god ka\u017ee da je \u017eelio poginuti…niko to ne \u017eeli. Izlije\u0107em, ugledaju me, po\u010dinju pucati za mnom, dva-tri puta zalije\u017eem, pa nastavljam tr\u010dati. Vidim grupu na\u0161ih boraca, na obodu \u0161ume, i 15-ak metara lijevo jo\u0161 jednu, manju. I kako se strmoglavljujem ka njima, vidim da je neka panika. Mine! mine! mine! Tu je Dra\u0161ko, tu je Plav\u0161i\u0107, tu je komandir \u0160ormaz, jedno \u0161est-sedam boraca, i tu, preko jaruge, ve\u0107 pre\u0161ao na drugu stranu, \u017deljko Buli\u0107. Vidim dvije \u0161page i vidim ona odsko\u010dna, ona klipa\u010da, velika, uz jedno deblje stablo stoji. Pru\u017eam se uz tu \u0161pagu, reko’, ne bojte se, evo je, ovdje. Komandir \u0160ormaz ka\u017ee, idemo prema onom rovu, pokazuje rov koji dr\u017ei prvi vod. Le\u017eim uz onu \u0161pagu, oni svi prelaze, preska\u010du preko mene. I Buli\u0107 mi pokazuje da sa\u010dekam. I on je bio, pokoj mu du\u0161i, spreman momak, sportista. Str\u010dava niz jarugu, penje se ovamo, k’o jelen preska\u010de preko mene i ode prema ostalima. <\/p>\n

Okrenem se, nema vi\u0161e nikoga, ustajem i kre\u0107em i ja. Posljednji sam u dijagonali kojom idemo ka rovu koji dr\u017ei prvi vod. Rijetko koji dan je toliko ru\u017eno vrijeme, sumaglica, memla, tmurno, grozno. I ve\u0107 je prekasno kad umjesto na\u0161ih ugledamo 30-ak vojnika sa zelenim trakama oko glave. Ovi moji prvi su istr\u010dali pred rov i upali me\u0111u njih. Odmah pored rova je vrta\u010da iz koje izlije\u0107e jo\u0161 toliko, 30-ak. Galama, halabuka, predajte se, \u010detnici! Ko je prvi na koga zapucao, ne znam. Uglavnom, krenulo je, pucanje, sudaranje. Vjerovatno je najvi\u0161e na\u0161ih momaka popadalo ve\u0107 tu. Imam mo\u017eda pola okvira u pu\u0161ci, ispucavam to, pa se okre\u0107em nazad, povla\u010dim se istim putem, prema minskom polju. Ki\u0161a je metaka i prvi i jedini put sam tad do\u017eivio ono \u0161to sam poslije rata vidio u filmu Tri kralja – kad vatra gori za zrnom. Puca 60-ak ljudi na tebe, sa nekih 30 metara, jo\u0161 se barut nije ugasio, vidi\u0161 one osice, vidi\u0161 one projektile, \u010duje\u0161 udare zrna o stabla, o ono kamenito tlo, svuda. <\/p>\n

Zalazim u onu \u0161umu, pred minskim poljem. Odjednom, udar u nogu. Prvo sam mislio da je kroz petu. Imam osje\u0107aj da sam letio metar i po kroz vazduh, da me je udar okrenuo, k’o da sam napravio neku piruetu. U letu, pu\u0161ka ispada, zveknu jedno metar i po – dva od mene, odbi se. Padam na onaj kamen, stjenovito ono podru\u010dje, pred samim minskim poljem. Gubim vazduh od tog treska. Jasno mi je da sam pogo\u0111en, noga ne boli nego trne. I dalje to puca, tu\u010de, pr\u0161ti, hu\u010di. Zabijam glavu, poku\u0161avam do\u0107i sebi. Mozak radi 300 na sat. Otkud oni sad tu? Na\u0161i su morali biti tu. Da mi je samo pro\u0107i kroz misnko polje, pa da se smandrljam niz tu jarugu, pa poku\u0161ati onda izlaziti dalje. Nije mi jasno gdje su ova dva voda. O\u010dekujem da preuzmu vatru, nadam se da su tu. Da me pokrivaju, da ja probam izbauljati, izme\u0111u onih \u0161paga, pa \u0107u niz onu jarugu, pa da iza\u0111em. Me\u0111utim, nema ni\u0161ta. Ja samo kontam, kako? <\/p>\n

Tek kasnije \u0107e, ka\u017ee, saznati ono \u0161to ne zna u tom momentu: da su se ta dva voda povukla, da drugi vod nije imao tu informaciju da su prvi i tre\u0107i povu\u010deni, da im to nije bilo javljeno, kao ni komandiru \u010dete \u0160ormazu ni komandiru voda Para\u0161u, a obojica su imali radio vezu. I da je tako ostavljen otvoren prostor neprijatelju. <\/p>\n

Pucnjava jenjava. Le\u017eim potrbu\u0161ke. \u010cujem slijeva korake. I jasno mi je da sam mrtav. Da je gotovo. Pomislim na roditelje. Mo\u017eda su sad ustali, piju kavu, ako je imaju. I ne znaju da sam ja sad, za koji sekund mrtav. Pade mi na pamet ona moja soba, moma\u010dka. Osje\u0107am samo veliko razo\u010darenje. Evo, poginu\u0107u. A nikom se ne gine. Star \u010dovjek, 90 godina, pa \u017eeli da \u017eivi.<\/p>\n

\u010covjek koji mu se pribli\u017eava slijeva bi\u0107e onaj \u010dijoj \u0107e ga ku\u0107i na Brdu odvesti taksista.<\/p>\n

\/nastavi\u0107e se\/<\/p>\n

Katarina Pani\u0107 \u2013 www.prijedordanas.com<\/a><\/p>\n

*Premium sadr\u017eaje lokalnog informativnog portala PrijedorDanas podr\u017ei donacijom na ra\u010dun Udru\u017eenja za unapre\u0111enje medijskih sloboda Prijedor Danas kod NLB banke: 5621508214760476.<\/strong><\/em><\/p>\n

Ratna ispovijest Vojislava Kondi\u0107a 1\/5: Ko god ka\u017ee da je \u017eelio poginuti\u2026<\/a><\/strong><\/p>\n

Ratna ispovijest Vojislava Kondi\u0107a 2\/5: Vi\u0111aj ga, lip k\u2019o i na\u0161!<\/a><\/strong><\/p>\n

Ratna ispovijest Vojislava Kondi\u0107a 3\/5: Kad \u010duje\u0161 za razmjenu, tek je onda minut godina<\/a><\/strong><\/p>\n

Ratna ispovijest Vojislava Kondi\u0107a 4\/5: K\u0107erka mislila da su me ranili \u0160vabe<\/a><\/strong><\/p>\n

Ratna ispovijest Vojislava Kondi\u0107a 5\/5: Dok krene\u0161 pri\u010dati, gotovo je<\/a><\/strong><\/p>\n