Roman Ostojić, strastveni gljivar, prirodnjak i ugostitelj iz Prijedora, koji se uveliko priprema za novu sezonu tartufarenja, tvrdi da je planina Kozara s okolinom prepuna ovih najskupljih pečuraka na svetu!
To potkrepljuje sa dva bela tartufa izuzetno cenjene vrste Tuber magnatum pico, koje je lane pronašao na teritoriji Nacionalnog parka “Kozara”.
-Jedan je bio zanemarljive težine, a drugi oko 50 grama… Upravo u ovom kafiću sam ih izrendao na kajganu od 20 jaja i svi gosti su bili zadovoljni što prvi put u životu jedu skupocene gljive koje mirišu na sir i beli luk. Iako za tartuf kažu da je veliki afrodizijak, mi nismo ništa osetili, osim sutrašnjih šala jednog gosta da je ozebao. Navodno, toliko mu se “digao” da je ćebe spalo s kreveta-prepričava Ostojić koji je pre desetak dana umalo ostao bez glavne tragačice za tartufima, kuje Lee.
Obučio kuju za traženje
-Ova dve i po godine stara mešanka je donedavno bila teško bolesna. Pokupila je krpelj i jedva sam je spasao od opake lajmske bolesti…Inače, dresirao sam je uz pomoć paštete s crnim tartufom, koju sam mazao na hleb i sakrivao ga pod zemlju u plastičnoj kutijici. Lea je tako stvorila uslovni refleks, a da svinju obučim nisam ni pomišljao. Njih je teško kontrolisati. Pojedu tartuf čim ga pronađu-objašnjava Roman koji će ove godine, ako ponovo nađe beli tartuf, posetiti Romana Božca iz Zagreba, jednog od najvećih stručnjaka i autoriteta za ove gljive na prostoru bivše Jugoslavije.
-Ako on kaže da je to to, neće biti sumnje da ovde raste pravi beli tartuf. S druge strane, na Kozari je dosta takozvanih “belih svinjskih tartufa” koji su česti, ali nisu kvalitetni. Do sada sam ih pronašao na kilograme, jer rastu jako plitko. Zapravo, radi se o vrsti male vrednosti, koja nije otrovna ali ni za širu upotrebu. Svinjski tartuf je kao naša najčešća gljiva mlečnica, pa ko je zainteresovan da to vidi neka pronađe snimke pod mojim imenom na Ju-tjubu-upućuje Ostojić.
Zanimljiva je i njegova teorija zašto kod nas nema više skupocenih tartufa.
Kako će biti kada u Nacionalnom parku “Kozara” ima više veprova nego u celoj Hrvatskoj. Tako je Istra raj za tartufarenje, a kod nas ove gljive tamani velika i zaštićena populacija divljih svinja koje ih pojedu čim krenu da dozrevaju. Zato im je i meso tako ukusno-kaže u šali naš sagovornik i otkriva da je jedan stanovnik Ravske kod Prijedora lane ubrao skoro kilogram takođe skupih crnih tartufa.
-Pronašao ih je na korenu drveća dok je krčio voćnjak. Sve su otkupili u jednoj ovdašnjoj firmi za otkup gljiva, međutim do danas nisam uspeo da otkrijem ko je nalazač. U tom smeru, mogu reći da se ovde i dalje ljubomorno skriva znanje o pronalasku ovih pečuraka, iako smo do sada imali brojne nalaze tartufa na Grmeču, delovima srednje i istočne Bosne, a pogotovo Srbije i Slavonije u Hrvatskoj-tvrdi Ostojić.
Italijani dolaze i beru
On upozorava na sve češće posete italijanskih lovaca koji zadnje dve, tri godine dolaze u velikom broju na Kozaru i beru tartufe.
-Oni uz pomoć svojih obučenih kerova raskopavaju zemlju i ostavljaju nered iza sebe. Nažalost, o tome se ćuti, iako je u celom svetu obaveza da se teren nakon iskopavanja tartufa, protiv čega nemam ništa protiv, vrati u prvobitni položaj–navodi ovaj ugostitelj kome je od početka bilo sumnjivo i pompezno najavljeno gajenje tartufa kod nas.
-Predstavnici firme “Green Laboratories” iz Londona su još polovinom prošle godine obećali domaćim kooperantima besplatne sadnice leske zaražene semenom tartufa, astronomske zarade od oko 15.000 evra po dunumu, stručnu pomoć, potpisivanje ugovora, obezbeđivanje tržišta… Ljudi su se ponadali, ali ja sam preko svojih izvora saznao da na računu te firme ima samo 37 funti. Najverovatnije je i zbog toga ljudima iz BiH i Srbije nemušto rečeno da im je zemljište kiselo za uzgoj ove gljive-ocenjuje ovaj Prijedorčanin.
Inače, kilogram najtraženijeg belog tartufa, pronađenog u prirodi, na svetskom tržištu košta i do 5.000 evra, dok je crni obično pet puta jeftiniji. Kako god, reč je o gljivi koja raste na korenu šumskog drveća i na dubini od 10 do 30 centimetara. Obično se traži uz pomoć dresiranih pasa, svinja i medveda, a najveći svetski proizvodači tartufa su Francuska, Italija i Španija.
Posećivali ga Hrvati!
Roman Ostojić otkriva da je jedan Banjalučanin nedavno nabavio psa rase logoto romanjolo, koji je najbolji tragač za tartufima.
-Ipak, ne verujem da bi se kod nas moglo živeti od tartufarenja, jer nemamo gde to da plasiramo i prodamo. I narod o tome nema pojma. Tako sam na na jednom sajtu ostavio oglas da prodajem tartufe. Uslikao sam baš one svinjske-bezvredne, međutim opet mi se javilo preko 50 ljudi. Čak sam imao i posete iz Hrvatske –kaže ovaj prirodnjak.
Press RS