Na 62. Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu, na štandu Republike Srpske, uz burne aplauze i stalni priliv publike, promovisano je šesto dopunjeno izdanje antologije krajiških ojkača ”Pjevaj, ori, prozore otvori” Nenada Grujičića, koju su zajednički štampali Radio-televizija Srbije i Brankovo kolo.
Istaknuti dramski umetnici, Vesna Čipčić i Vico Dardić, nadahnuto su kazivali, u dva navrata tokom večeri, po tridesetak primera ženskih i muških ojkača. Za razliku od bećarca koji ne poseduje tužne teme, čule su se i ojkače tamnih doživljaja sveta vezanih za tešku srpsku prošlost i stvarnost (”Jasenovče, odn`jela te voda,/ tu sam mlada ostala bez ploda”, ili, ”Grlo moje k`o tambura jada,/ nikad nije jadalo ko sada”.) Zatim su se čuli mudri primeri o časti (”Teško časti kad robuje vlasti,/ tuđoj vlasti u vr`jeme propasti”), o ratovanju (”Moj mitraljez kroz jelovao granje/ fašistima svira ustajanje”). Čuli su se, zatim, veseli primeri o rakiji i kotlu (”Oj, rakijo, primakni se duši,/ crna mi se džigerica suši”, ili, ”Evo kotla, brata čađavoga,/ ne možemo jedan bez drugoga), te najveći broj primera o ljubavi i erosu, sa duhovitim komentarima odnosa žene i muškaraca (”Ljubi, dragi, s koje `oćeš strane,/nećeš naći ni jednoj mane”, ili, ”Ljubi, mala, usta ti otpala, kad si meni barabi dopala.”). Potom, u znaku sinteze svih krajiških predela koje antologija sabira, glumci su pročitali primere vezane toponime Bosanske Krajine, Banije, Korduna, Like, Dalmatinske zagore i – Vojvodine.
Mlada i darovita ženska grupa kulturno-umetničkog društva ”Dimitrije Koturović” iz Rakovice izvela je ojkalicu, to jest, grohotalicu iz Dalmatinske zagore. Ova izvedba zatreperila je dušu brojnoj publici i izmamila dug aplauz oduševljenja.
Kada kao putnik sletite na aerodrom u Ženevi, odmah će vas prilikom čekanja prtljaga dočekati sa zvučnika muzika njihovog podneblja, čućete – jodlovanje, koje je po starini pandan ojkanju. To je iskonski, stari planinski način pevanja u tome delu Evrope, kojim se ponose stanovnici Šavajcarske, Austrije i dela Nemačke. To je jedinstven amblem njihovog trajanja i identiteta. A mi – mi se stidimo svoga iskonskoga korena oličenog u ovoj vrsti pevanja, ne poznajemo ga dovoljno, zaboravljamo, sklanjamo u stranu i lako predajemo drugima u ruke. I dok smo se stideli i nećkali oko termina ojkanje i ojkača, Hrvatska je zgrabila ovaj važan element nematerijalnog kulturnog nasleđa Srba i sebično ga upisala na listu Uneska kao hrvatsku baštinu – na mapi čovečanstva, naravno, ne pominjući srpski koren ojkače. Time se u antologiji ”Pjevaj, ori, prozore otvori” bavi esej ”Otimačina srpske kulturne baštine”.
U nastavku promocije knjige, govorio je Dragan Inđić, odgovorni urednik RTS-a, koji sa tom funkcijom potpisuje antologiju ”Pjevaj, ori, prozore otvori”. On je objasnio da je RTS-a sa velikim zadovoljstvom prihvatio se uloge nosećeg izdavača ove nesvakidašnje antologije očekujući i novo izdanje. Već u toku štampanja knjige, zapsoleni u štampariji uočili su razliku ove knjige u odnosu na druge, i svi su zadržali za sebe po jedan ili više primeraka. Kao čovek koji je odrastao u Beogradu, daleko od živopisnih krajiških predela, Dragan Inđić je naglasio da se bukvalno naježio slušajući devojke pevačice kako izvode kninsku grohotalicu doživljavajući je kao nešto autentično i jakog korena. Istakao je da ova knjiga pripada redu onih koje ispituju i afirmišu srpsku tradiciju i kulturu u najlepšem smislu reči, donoseći čak 2000 ojkača i blizu 1500 prezimena u prvi put objavljenoj ”Riznici imena pevača ojkače” mahom anonimnih i zaboravljenih, rođenjem od sredine 19. veka do danas sa prostora Bosanske Krajine, Banije, Korduna, Like, Dalmatinske zagore, Vojvodine, okoline Beograda i nekih delova Srbije (Kragujevca) gde danas žive prognani Srbi.
Marija Sloboda, književna kritičarka i naučnica, urednica Brankovog kola, podsetila je publiku da se prvo izdanje ove knjige, pod jednostavnim nazivom ”Ojkača”, pojavilo podaleke 1988. godine, izdavač je bila Književna zajednica Novog Sada. Tada je knjiga uz predgovor i napomene, sadržavala 526 prikupljenih ojkača. Potom se knjiga, uvek u dopunjenom obliku, pojavljivala u izdanju Dnevnika (Novi Sad, 1992), Zadužbine Petar Kočić (Banjaluka- Beograd, 1996), Verzala (Novi Sad, 2004) i Muzeja Kozare (Prijedor, 2004). Kako je od poslednjeg izdanja proteklo 13 godina, pred nama je dugo očekivano novo, šesto izdanje, sada vidljivo obogaćeno i dopunjeno na više planova. O ovoj knjizi dosad pisali su i govorili mnogi istaknuti književnici: Ranko Risojević, Dragomir Brajković, Novak Kilibarda, Stevan Tontić, Želidrag Nikčević, Milutin Đuričković, Slavica Garonja Radovanac, Dejan Tadić, Miloš Aprilski, Mile Mutić, Goran Vid Lakić i drugi, ali i etnomuzikolozi Dimitrije Golemović, Vesna Ivkov i drugi. Još od pojave prvog izdanja primećeno je da Nenad Grujičić (istaknuti pesnik, prozaista, esejista, kritičar, polemičar i antologičar) u ovoj oblasti rada ispoljava sve slojeve svoga književnoga habitusa, pre svega – i pesnički, i esejistički, i studiozno-analitički. Pojavom knjige pre tri decenije, Grujičić je nazivan i „dostojnim Vukovim sledbenikom“, koji je dugogodišnjim pregalačkim radom od zaborava sačuvao neprocenjivi deo krajiškog usmenog blaga, na osnovu čega je zaključeno da „Krajina, bez pretjerivanja, dobila je svoga Vuka“.
Pre tri decenije Grujičić je krenuo u avanturu ponirući u naoko skrivene dubine narodnog duha krajiškog, istakla je Marija Sloboda. Sa kolikom je ljubavlju, motivisanošću i marljivošću to činio, svedoči sama posveta u prvom izdanju: Mome ocu, Drašku Grujičiću, s kojim sam puna srca pjevao ojkaču. Na koricama šestog izdanja nalazi se slika rakijskog burenceta, rad upravo „Draška Grujičića, čuvenog pevača ojkače u prijedorskom Potkozarju“. Nenad Grujičić je rekao na promociji da, osim privatnog motiva, pre tri decenije, drugi veliki motiv bila je antologija ”Bećarac” akademika Mladena Leskovca, koja je zahvatala samo panonske geografske predele u kojima se deseterački rimovani dvostih peva u melodiji bećarca. ”Svoju šansu”, rekao je Grujičić, ”video sam u tome što se deseterački rimovani dvostih, kao književna kategorija, širi i dalje, u dinarske predele i krajeve, gde se pojavljuju ojkačke melodije i obuhvataju ga, počevši od Banije i Korduna, preko Like i Dalmatinske Zagore, do Bosanske Krajine.”
Grujičić je, tako, osetivši emocionalnu snagu i vrednost krajiškog deseteračkog dvostiha, kazala je Sloboda, prepoznao i njegovu estetsko-umetničku vrednost, a rasvetlio leksičku i terminološku. ”Pjevaj, ori, prozore otvori” čudesna je knjiga, prvorazredno literarno delo. Pohvala duhu krajiškom. Sadrži, dakle, dve hiljade ojkačkih dvostihova, obiman-pogovor studiju, beleške, napomene, rečnik manje poznatih i nepoznatih reči i – po prvi put u srpskoj kulturi – sačinjena je „Riznica imena pevača ojkače“, koja donosi blizu 1500 imena darovitih muškaraca i žena, rođenih od druge polovine 19. do kraja 20. veka na području Bosanske krajine, Banije, Korduna, Like i Dalmatinske Zagore.
O zastupljenim imenima pevača ojkače, Grujičić kaže: ”Imena ljudi, u nauci – antroponimi, spadaju u najstarije vrste reči. Imena govore više od onoga što sama po sebi jesu. Pogotovo kada se izenenada nađu u novom kontekstu. Ovaj prvi registar ojkačkih imena otvoren je za nova dopisivanja i dopune. Ostalo je, dabome, dosta nepokrivenog i zagubljenog kroz vreme, sklonog osipanju i zaboravu. Ali, od nečega se, evo, već može krenuti. Ovaj pregled imena, sa obiljem čudesne leksičke lepote, već svojim pojavnim bleskom odvodi nas u zvonkoliki raj raspevanih duša, u vekovni bruj krajiških pluća i glasovnih struna, ali i u jauk i bol kroz istorijske nesreće koje su u ciklusima naseljavale te iste žive duše u Vojnoj Krajini. U tampon-zoni, između moćnih carstava, gde je neprekidno trajala borba za goli opstanak, srpska ojkačka pevanija davala je snagu odbrani od zla i zuluma imajući prvorazredni duhovni i životni značaj, kao što je uostalom i danas.”
Navodeći imena iz priejdorskog Potkozarja, Grujičić kaže: ”U mojoj dokumentarno-umetničkoj emisiji „Ojkača – vekovna pesma Potkozarja“ (TVNS, 1990), narodni pesnik, pevač i i guslar iz Garevaca kod Prijedora, Ostoja Miodrag (1925), slikovito navodi imena čuvenih pevača posle Drugog svetskog rata. Kada bi se, veli, braća Kovačevići iz Božića popeli na tri ašlame (trešnje), ko god bi ih čuo, otvorenih usta bi se čudio kako lepo sparuju glasove iz krošanja, udaljenih i po nekoliko metara – pa ceo kraj uživa. Zatim, navodi Vasu Bašića iz Garevaca, koji je i u stare dane neprekidno pevao ojkaču, a s njim, u kraju čuveni, Dragan Pecalj i braća Žeželj. Miodrag ističe Dragu Vranješa i njegove dve sestre, Boju i Lazarku – kad zapevaju, svako bi zastao od miline da ih čuje. Po drugim izvorima, ponajpre iz porodice Brdar, među značajnim pevačima ojkače u Potkozarju, nalazi se i Lazar Brdar (1910) iz Gornje Dragotinje, koji je veštinu preneo na svoje sinove, Momčila Brdara i Slobodana Brdara (viđenog ojkáča i tamburaša, znalca starijih „glasova“). U čuvene pevače ove generacije, spadaju i Novak Javorić iz Jutrogušte, Sveto Tomić iz Dragotinje i Đido Kukavica iz (Bosanskog) Novog Grada. Milorad Sadžak (1937) iz Gornje Dragotinje, znao je i „glasove“ sa Banije i Korduna, i mnoge starije, isticao da je ojkača „urođenička pjesma“, u dubinskom smislu reči, i da se pre raspada SFRJ nije smela pevati u hotelima u Prijedoru i drugde. Iz Gornje Dragotinje su i Dragoljub Pešević, Dragan Stojaković, Lazar Stojaković, Milan Turudija, Rade Turudija i Ratko Turudija.Zatim – Manojla Kurnoga (1910), Bojan Mikanović (1911) i Dragutin Gavranović (1912), sva trojica iz Busnova. Uz njih je i Gojko Ćirić (1912) iz Marićke. Onda, nova generacija iz Busnova, Zdravko Milutinović, Rade Mikanović (1938), Dušan Mikanović (1940), Savo Mikanović (1941) i Rade Kosić (1946). Slede, Bjelan Miodragović (1937) i Rade Predojević, iz Marićke.” To je tek deo imena iz prijedorskog kraja, u antologiji se nalazi još.
Kada je Hrvatska upisala ojkaču/ojkanje na listu Uneska kao svoju nacionalnu baštinu, pri čemu je izostalo reagovanje institucija, kulturnih i državnih, iz Srbije, Republike Srpske (BiH), Grujičić je jedini javno i naširoko progovorio o toj velikoj otimačini na svetskom planu. I pored brojnih prepreka, naročito među našim tzv. stručnjacima za nematerijalno kulturno nasleđe, uspeo je 2012. godine da u prvi Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije upiše i zaštiti ojkaču kao „poetsko-muzički oblik Srba-Dinaraca-Krajišnika u Vojvodini/Srbiji/“.
Estetsko-umetničke vrednosti ojkače su, po naglascima Marije Sloboda, nesumnjive i višestruke. Ogledaju se u visprenosti i oštroumnosti narodnog duha, u lakoći izraza, u jezičko-dijalekatski osobenostima kroz čistu i raskošnu leksiku, u zvučnim i ritmičkim efektima, u pevanju u ojkačkom kolu, starom kozarskom ili banijskom. Tragajući za poreklom, prirodom i vremenom nastanka ojkače, Grujičić je istražio mnoga književna dokumenta, svedočenja i izvore stvaralaštva, uvek praveći sintezu ukupnog krajiško-dinarskog prostora kroz jezik i primere ojkače. Njegova studija o ojkači u ovom izdanju je zaista impozantnih razmera i značaja. A ojkački dvostihovi prisutni su, kažimo i to, na vrhunski način i u njegovom pesničkom opusu, pre svega – u antologijskoj poemi ”Pokrivanje kuće”.
Knjiga se može kupiti u beogradskoj knjižari ”Plavi krug”, majke Jevrosime 2/A (Stari Grad), a uskoro i u drugim knjižarama. Zatim, knjigu je moguće nabaviti preko Brankovog kola na telefone 021 6613-160, 021 881-028 i 063 8272-588. U narednom periodu antologija ”Pjevaj, ori, prozore otvori” biće predstavljena u Novom Sadu, Beogradu, Sremskoj Mitrovici, Subotici, Kikindi, Prijedoru, Kozarskoj Dubici, Banjaluci i drugim gradovima.
DEO OJKAČA KOJE SU NA PROMOCIJI KAZIVALI
DRAMSKI UMETNICI VESNA ČIPČIĆ I VICO DARDIĆ
Ide jesen, idu moje brige,
s kim ću jadna u matične knjige.
Mala moja u kuku široka,
igra kolo, udara sa boka.
Ja se svojoj svekrvi udvaram,
na jednu joj deset odgovaram.
Alaj sam se naljubio lica
u Pr`jedoru kućnih pomoćnica.
Kad se udam i pođem u drva,
ja ću zadnja, a svekrva prva.
Od Karina pa do grada Knina,
svako selo `rani moga sina.
Vozile me garave mašine
od Krajine pa do Vojvodine.
Ljubim dragu u srcu Kupresa,
tabani joj glede u nebesa.
Evo mene rumena ko ruža,
udovica kod živoga muža.
Barabiću, al` u Bosni neću,
Bosna t`jesna, a baraba b`jesna.
Ja draganu dala vjerovanje,
k`o iz prazne čaše nazdravljanje.
Imam pištolj, imam i kuburu,
imam ženu, a imam i curu.
Kupus, krompir i vruća slanina,
od to troje nema ogrizina.
Oj, Krajino, živim u ravnici,
pomoću ti u svakoj prilici.
Pardon momci iz drugije sela,
s komšijom sam ljubav započela.
Ukopajte mene pokraj staze
kuda mlade djevojke prolaze.
Dođi, lolo, evo biće ti je,
ni mušica na nju pala nije.
Curo, Rado, ko se tome nad`o,
da je čiča toliko nastrado.
Ličanka sam, govor me odaje,
po govoru ja se prepoznajem.
Oj, rozgačo, rozgalice stara,
ti si pjesma Ravnije` Kotara.
Moj dragane, ćurlike ti tvoje,
ćurlni malo oko kuće moje.
Upri, mala, nogama u šiše,
ja sam upro i ne mogu više.
Ljubi, dragi, al` nemoj s večera,
u zoru sam slađa od šećera.
Ja u vojsku – ko riba u Drinu,
mila majko, ne nadaj se sinu.
Ja sam diku načila reda,
kad me ljubi da me ne ujeda.
Curica se brčkala u vodi,
vidi joj se – Bože oslobodi!
Ljubim lolu već me usta bole,
i opet me njegovi ne vole!
Oj, ojkačo, sa moga Korduna,
Vrgin Mosta, Vojnića i Slunja.
Oči moje k`o na vodi struja,
kog zapadnu, uješće ga guja.
Ljubi, mala, usta ti otpala,
kad si meni barabi dopala.
Ljubi, lolo, ništa ne govori,
mani priču, goveda već riču.
Oj, rakijo, primakni se duši,
b`jela mi se džigerica suši.
Ošini me i ne daj mi prići,
mislila sam od tebe otići.
Misli mala da je u raj vuku
dok je jaja po guzici tuku.
Podigni mi kecelju, dragane,
samo pazi da te ne prepa`ne!