Šesnaestogodišnjeg Nikolu Majstorovića iz sela Gornji Garevci kod Prijedora komšije zovu „star-mali“. Nije to bez razloga, već je ovaj srednjoškolac odmalena glava svoje male, tročlane porodice, koju izdržava. Majka mu je nezaposlena, a baka bolesna i nepokretna, pa većinom brine o njoj. Zbog toga je na ovog srednjoškolca, palo teško breme da svakodnevno, pre ili posle škole, radi za dnevnice.
“Nije mi teško, moram pa se ne žalim. Radim gde god me pozovu. Cepam drva, kupim seno, radim po tuđim baštama, kopam kanale, krčim živice. Zovu me ljudi, pa zaradim od 20 do 40 maraka na dan. Završim posao, pa pišem zadaću“, skromno priča Nikola Majstorović, dok ga majka Miroslava grli.
Kaže, da ga nema, ne zna kuda bi. Nije ih sudbina nikada štedela, jer su ona i njena bolesna majka, u vihoru rata izbegle iz susedne Hrvatske. Međutim, ni do dan danas nisu uspeli prodati svoju imovinu. Grad Prijedor im je dao zemljište, ali nisu imali novca da se skuće. Godinama žive u dotrajaloj drvenoj kućici, bez vode.
“Najžalije mi je zbog Nikole. Patimo se, nemamo vode, Nikola je stalno donosi iz komšiluka ili ide na izvore. Imamo samo poljsko kupatilo. Kamo sreće da barem on može da živi kao druga deca“, kroz suze priča Nikolina majka Miroslava.
Seća se kako je još od malena sa njom nadničio. Ustajao u pet, išao brati voće i zarađivao dnevnice.
“Nas troje živimo sami. Ja nemam supruga, Nikola mi je jedinac, on mi je sve. Zaradi, pa mi da novac da baki kupim pelene, jer je bolesna pa brinem o njoj. Teško mu je, znam, ali nemam izbora“, kaže ona.
Nedavno su im humanisti poklonili stambeni kontejner, ali se u njemu zimus čak i voda zaleđivala. Nikola je miljenik u celom komšiluku.
“Ovo je dete za primer drugima. Vredan i pošten. Od detinjstva se muči, radi, uči, ne žali se. Nema se u onoj kućici gde okrenuti, ali je uvek vedar“, priča komšinica iz sela, Boja Marčetić.
Nikola je solidan đak. Kaže, možda bi bio i bolji, da ima gde da uči. Pohađa zanat za automehaničara. Na kraju Osnovne škole nije otišao na ekskurziju, jer nije imao novaca, a kada je razred želeo prikupiti novac za njega, ponosno je odbio.
On nema računar, niti mobilni telefon po poslednjoj modi. Njegova stvarnost su ruke pune žuljeva, toliko velikih da ga vređa i olovka kojom piše u školi. Sanja o kući, u kojoj će imati svoj kutak. Vedro nas pozdravlja, dok rukama punih žuljeva uzima motiku da umesto majke, okopa baštu.
Večernje novosti – G. Vila