Eno, tamo u onom ćošku, među gajbama. /Pokazuje Aleksa Stupar mjesto iza rešetaka od iverice gdje pregleda i boduje rezultate pab kvizova koje vodi ponedjeljkom u Agavi./ To zovemo ofis. /smijeh/ Radio sam kao konobar u Tamarisu, pa smo uvijek smišljali neke sadržaje, šta bismo mogli raditi, a da je kreativno. I jednom moja koleginica Spomenka Došen kaže, mogli smo kviz. Možda sam bio čuo za pojam pab kviz, ali nisam nikad bio na nekom niti sam znao kako funkcioniše uopšte. Ima tome šest-sedam godina. I od tada traje. Kad sam uzeo Agavu, sad u martu će dvije godine, samo sam nastavio.
Neko ne voli ponedjeljak, jer je prvi radni dan u sedmici, a ja volim, jer igram kviz naveče. Svi ljudi pozitivno pristupaju tom kvizu. Neko dolazi opušteno, iz zezancije, neko se voli takmičiti, ali svi nalaze nešto pozitivno tu. Ne vjerujem da iko može reći ijednu lošu stvar za ovo. /Karlo Antić, Memini sinovi/
U Moneu smo bili prvi, ovdje drugi u prošloj sezoni. Ovdje je ozbiljnija konkurencija zato što ovdje igraju Memini sinovi. Oni su najjača ekipa u gradu. Ovdje znamo da ne možemo biti prvi. Oni su fantastični. Ali čast je kad jednom u pet puta pobijediš takvu ekipu. Oni i kad ne pobijede, bude vrlo mala bodovna razlika. /Slavica Knežević, Bevaduri/
Znači, omakne nam se nekad, mislim, ne omakne, dobra smo mi ekipa, bez lažne skromnosti. Ali kad ih nekad pobijedimo, onda nam je to ono pravo… /Boško Kecman, Bevaduri/
Ne znam da li su bolja ekipa. /smijeh/ /Ranka Martić, Bevaduri/
Eee, ma, daaaj! /Slavica/
Ne daj na sebe! /Goran/
Eto, bili smo tamo prvi na kraju sezone, a nagradu još nismo iskoristili. /Boško/
Mi iskoristimo nagradu kad je u pivu. /smijeh/ /Ranka/
Moja ekipa, mi smo, ono, što se kaže, hejteri teški. Možda malo previše. Ili sam prvi ili sam nikoji. Tako mi kao ekipa gledamo. Ako si drugi, to je isto k’o da si zadnji. To ovaj moj drugar govori da je Sena imao onu izjavu gdje kaže da biti drugi je samo biti prvi u nizu gubitnika. I onda mi to stalno se zezamo kao svakako sam gubitnik, bio drugi, bio deseti, svejedno. Bolje jednom prvi, jednom deseti, nego dva puta drugi. Ja bar tako razmišljam. Mislim, možda je to malo i ono nezdravo, ali… /Karlo Antić, Memini sinovi/
Pošto tamo Karlo vodi kviz, pa ne može da igra, onda su oni tamo oslabljeni, pa smo tako mi dobili. Tamo smo bolji. Ali, evo, mi ne idemo za slavom, nego smo ovdje domaći. /Nekako je pitomija ovdje atmosfera?/ Jeste. /Goran Knežević, Bevaduri/
/U ponedjeljak, 17. februara, u Agavu dolazim pola sata prije kviza, na dogovoreno snimanje s Bevadurima. Zatičem poznanika za kojega mi je neko od prethodnih sagovornika za ovu temu rekao da je nekad imao odličnu ekipu, Bicikl doktora Hofmanna.
Da, da, sad već polupenzionisana ekipa. Pa, zato što ne možemo da se skupimo, ljudi rade u Banjoj Luci. Došao sam sad na kviz, možda budem od koristi nekome, svakako sam tu za šankom, pa ako budem znao neko pitanje, mogu da dobacim, što se kaže. /Srđan Knjeginjić/
/I bio je. Ekipi ingenioznog imena, koja će te večeri osvojiti treće mjesto. Protjera./
Od prvog kviza u Tamarisu smo učestvovali. /I prvog kviza pobjednici ste bili, podsjeća ga domaćin Aleksa Stupar./ Može biti. Ta kviz scena je bila potrebna gradu zato što ljudi se takmiče u koječemu, a niko u znanju. Ili bar količini informacija, potrebnih i nepotrebnih, a ustvari se mnogo nauči na kvizovima, proširi se znanje. Tako da ne može biti loše na kvizu. Sad nam je teško da se skupimo, ali, generalno, imali smo izvanredne rezultate. Obično prvi ili drugi. Igrali smo dvije godine zaredom. Ja mislim da smo propustili možda jedan kviz. To je bilo, onako, baš pasionirano igranje. To uvuče čovjeka na jedan nevjerovatan način. I samo čekaš kad će kviz. Imaju sada ove ekipe koje su među boljima, Memini sinovi, Bevaduri, The Books of Slavko. Da smo tu, bili bismo među njima. Sto posto. /Srđan Knjeginjić/
/Upit svim potencijalnim sagovornicima bio je isti. Ja sam ta i ta, radim temu o pab kvizovima u Prijedoru. Sagovornici su od vlasnika kafića, preko autora pitanja i igrača do “ocjenjivača” odgovora i konobara. Da li biste bili sagovornik? Dobar dan, želim. Vrlo rado. Ja sam vlasnik kafića, autor prvog kviza u gradu, ocjenjivač i konobar. Sve u isto vrijeme, odgovorio je Aleksa Stupar./
Saša i Mira dolaze iz Novog. Ali redovno kasne. Međutim, rekli smo im da večeras dajemo intervju. Ako ih to ne natjera da dođu na vrijeme, ništa neće. /Slavica Knežević, Bevaduri/
Ako ne zakasne još više. /smijeh/ /Boško Kecman, Bevaduri/
Večeras ima 12 ekipa, a prijavljeno bilo 18. Ima novih ekipa, ali, na primjer, iz jedne nastale dvije. Možda neka ima nekog novog člana da prvi put igra, ali nisam sigruan. Ali ova ekipa ovdje je potpuno nova i niko od članova nema iskustva u kvizovima. /Aleksa Stupar/
Tatamate su Ilija Sadžak, Mladen Madžar, Mile Marin i Željko Grublješić. Diktafon je uključen, između pitanja pričaju uglas, skoro svi:
Ima još jedan, nije mog’o doći, djeca mu bolesna.
Pa, prijavili se da probamo.
Daj fudbalera iz 2018.
Da vidimo je l’ šta ostalo u glavi.
Da sa 60 plus razvijamo moždane vijuge.
Mile, kako si saznao za kviz ovaj?
Pa, preko tebe, bokte!
A, da, da, jeste. A ja sam čuo od prijatelja. Da ima jedan u staroj Marini, pa onda nam rekli da ima još jedan, ovdje u Agavi, i mi se prijavimo. Mi smo zapravo generacija, svi smo išli zajedno u gimnaziju.
/Kako vam se čini večeras?/ Ala, odlično! /Hoćete li doći opet?/ Ma, hoćemo, kako nećemo! Do kraja idemo!
/Šta vas pita srednjoškolac, ovaj što je maloprije sišao sa sprata?/ Pita je li Tijeri Anri sa H ili sa A, prezime. /Traži se poredak više prezimena po azbučnom redu./ Kod mene je uvijek sve kao kad bi se pisalo ćirilicom. /Izgovorno, a ne izvorno?/ Da. /Aleksa Stupar/
Večeras sam prvi put ovde. Mnogo sam dobrih stvari čula za Agavu, sad vidim i zbog čega. Pratim šta se dešava, koncept pitanja mi se dopada. Generalno, drugačije je. Svi kvizovi koje igram imaju drugačiji koncept. /Kako se zove ekipa?/ Samo da proverim. A, znam, setila sam se. Znam ih iz grada, iz viđenja, ali prvi put sada smo sedeli negde zajedno. I ja sam upala večeras. Jedan bend je u nastajanju i rekli su mi da igraju, da ima mesta, da dođem u ponedeljak. I zadovoljni smo. /Većina sagovornika kaže da je jedan kviz sedmično dovoljan./ Ja ove sedmice idem tri puta. Večeras sam tu, sredom u Moneu i u nedelju sam u Doboju. /Dajana Desnica, Unsko-španski biseri/
Igrači kviza su gosti kakve bi svaki vlasnik kafića poželio. Baš kako sam želio da mi bude kad sam počinjao, e, tako mi je. Baš onako kako sam i zamišljao. A to, sad, hoće li popiti 10 maraka ili 4 marke, to je drugo. Neće mi ni razbiti tih 10. /Aleksa Stupar/
/Sva tri autora kvizova, s kojima sam razgovarala, kažu da nikako ne vole čuti: kakvo ti je ovo pitanje, a čuju./ Mi imamo samo pohvale. Pitanja nekad budu fantastična. Nekad budu toliko dobra da ne bude samo pitanje znanja, nego ti, sad, na primjer, možeš da povežeš s nekim drugim stvarima, vežeš različite podatke, uspiješ doći do odgovora i to je onda stvarno zanimljivo. Mi raspravljamo po deset minuta o nekom pitanju nekad i to su super postavljena pitanja. Uglavnom, bude stvarno vrlo, vrlo zanimljivih pitanja i onda treba definitivno pohvaliti ljude kad imaju tako zanimljiv način pripreme kviza. /Slavica Knežević, Bevaduri/
Ili neke trivije, tako, koje smo, ono, svi gledali, pa sad treba nešto iščupati. /Boško Kecman, Bevaduri/
Ili nismo gledali. Jedina ekipa da niko nije gledao seriju Prijatelji. /smijeh/ /Ranka Martić, Bevaduri/
Glupo je razgovarati šta je teže, a šta lakše pitanje. Nekad se dogodi da ne izvučemo ni nešto što znamo. I pitanja su za sve ista. Tako da… Ali ovo je vrlo kvaliteno provedeno vrijeme. I svima nama dobar oblik druženja. /Mirjana Drljača, Bevaduri/
Ja volim pitanja koja nisu crno ili bijelo, nego da se ima oko čega dogovarati, diskutovati, da se primaknu glavama jedni drugima, smišljaju, nabrajaju, da nije sve u glavu. Na primjer, najmnogoljudnija evropska država koja nema crvenu boju na zastavi. Pa da dođeš do Ukrajine, koja je tek, ne znam, deveta, treba vremena. Ili kad ne znaju, pa lupaju. Ko je dobio Oskara 1973. znaju filmski fanatici. A neki lupe, a lupe poznato ime, pa pogode, onda im je to draže nego da su znali. /Aleksa Stupar/
’Ej, ovo sad kad vidiš, teško da ćeš više ikad išta čitati na isti način kao prije. /Mario Čulina, posmatrač/
I konobari isto obožavaju taj kviz. Naravno, bude više posla, više ih i radi u smjeni, ali bude fino i bakšiša i dobra atmosfera. Onaj čija nije smjena, on igra kviz, ima svoju ekipu, jedan ponedjeljak igra, jedan ponedjeljak radi. Tako moji konobari. Obožavaju to i hoće mi pomoći. Svi su uključeni nekako u to i oni koji rade, dok rade čitaju pitanja, pa se međusobno dogovaraju, uzmu list, odgovaraju šta stignu, pa poslije gledaju jesu li znali ili nisu. /Aleksa Stupar/
Imamo mi jednog u ekipi, voli da promašimo kad ne poslušamo njegov odgovor. To je njemu satisfakcija. Znači, nema šta izgubiti: ako stavimo njegov odgovor i pogodimo, super. Ako stavimo svoj i promašimo, on opet zadovoljan, jer je jedini znao. Da, da, win-win situacija. /Karlo Antić, Memini sinovi/
Nekad se desi da samo mi znamo odgovor, jedini od svih ekipa. Onda budemo jako ponosni. /Slavica Knežević, Bevaduri/
Treće, rekli ste da Vam javim ako se još nečega zanimljivog sjetim. Nije to nešto što je zanimljivo Vama za tekst, ali meni je bio drag momenat. Naime, kad sam dobio drugu ćerkicu, otkazao sam kviz koji je trebao biti za dva dana. Naredni ponedjeljak smo nastavili sa kvizom, a ekipa Bevaduri su se pojavili sa kesom poklona za bebu, među kojima je bila i gegica sa natpisom BEBADURI. /Aleksa Stupar, šalje poruku na mesindžer, u ponedjeljak, 17. februara, u 23.39/
Kako Aleksa sad ima malu djecu, pogleda crtani s njima i stavi nekad neki crtani. I bilo je pitanje, nešto, koji crtani lik vozi neko prevozno sredstvo. Mi, ono, na prvu, blage veze nemamo. Da, bio kaladont. I trebalo nam je da završava na BO. Mi sad ‘nako razmišljamo, ne znam ni ja, nebitno. I ja govorim, joj, kako se zove onaj mali, u Hrvatskoj, ona njihova verzija. Nodi. Ali nije to. I onda neka priča, kako njega zovu Hrvati. Ovi govore Zvonko. Nije ni Zvonko. I ništa. I ovaj kaže, jedino da nije Zvonko Gdanbo. I mi sad kao zezancija, Zvonko Gdanbo, završava na BO. Pa, bokte, da nije Dambo? Gdanbo – Dambo. I bude tačno. /smijeh/ /Karlo Antić, Memini sinovi/
Jednom ja došla s gipsom na nozi, a njih trojica su bili sa mnom. I onda nam je slogan bio Gips i Kings. /Slavica Knežević, Bevaduri/
Ne znamo nikad smisliti. Jednom moja cura smislila. Pošto smo svi Memini sinovi, a ona igrala sa nama, stavila: Ti si, ćero, Memin sin. Nagrada je tura pića za najbolji slogan. Možda je to jedini put da smo je mi dobili. Mi najčešće ostavimo prazno. Znači, nemaštoviti smo totalno. /smijeh/ /Karlo Antić, Memini sinovi/
Memini sinovi se zovu po ovom Memi iz kafane Centar, to će vam Karlo ispričati. Pošto tu smo se znali često zapiti i to, i Memo nam otvori u 12, jedan ujutru, i mi budemo tu sa Memom, to je prije bilo, nekad. /Nikola Rodić, Sekuritatea/
U Dalmaciji je to izraz za ljude koji piju. Lokaduri piju baš jako, to su alkoholičari, a bevaduri umjereno. Ta riječ stvarno ima značenje, ali je toliko opskurna da, sad kad je unesete u pretragu na internetu, ustvari iskačemo mi, a ne nešto drugo. /smijeh/ /Slavica Knežević, Bevaduri/
Dogovorili smo se, kad završi sezona, pet najboljih naših ekipa otići će u Sanski Most na jedan kviz, a pet njihovih najboljih će doći ovdje odigrati jedan. /Aleksa Stupar/
Znači, idemo u Sanski Most? /Slavica Knežević, Bevaduri/
Mislim, onako, jako smo koherentna i zgodna ekipa. Prvo, neko zna ovo, neko zna ono. Pa se kao tu međusobno dopunjujemo. Međutim, između toga mi se ispričamo jer se ne vidimo po sedam dana. Evo, sad, ove četiri države, poredati po dužni obale. Prve dvije smo dobro, druge dvije ne. I automatski nula bodova. Ali nama je i to bilo smiješno. /Saša Milić, Bevaduri/
/Čemu ti stikeri?/ To je da se ne dovikujemo. /Slavica/
To su preliminarni rezultati. /Goran/
Ajoj, stvarno jednom kad /Slavica/ nije došla, kad je neko drugi morao pisati, a jesmo se pogubili, joooj! Znači, napišeš, ostaviš neko pitanje za kasnije, nisi siguran šta da odgovoriš. Prođu četiri pitanja, onda se vratiš, pa ne znaš gdje šta treba zaspisti. Ajoj, šta se dešava, gdje je ovo trebalo biti. Neorganizovani totalno. Uopšte to pisanje nije tako jednostavno. /Boško/
Dolaze naši učenici često. I budu smješteni gore. I da ja ne vidim ako prepisuju ili da ne pitaju nas za odgovore, bolje da budemo razdvojeni. /Slavica/
Uopšte ne moraju prepisivati, ja sam dovoljno glasna. /Ranka/
Ona igra za tri ekipe. I piše ovolika slova. Markerom. /Slavica/
Ostalo od izbora. /Ranka/
Ranka se posljednja pridružila ekipi, a kod Alekse uvijek ima pitanja sa zastavama. I mi stalno ponavljamo, ‘ej, stvarno treba neko sjesti i naučiti ove zastave, znači, da znamo to. I mi smo to gurali pola godine. I Ranka dolazi, čuje to, treba naučiti zastave. Dobro, dobro. I dođe žena i nauči. /Boško Kecman, Bevaduri/
Posljedna runda je vremenski ograničena. Kad završi, pozvonim i tad moraju svi podići listove, to je kraj kviza. Nabrojite što više zastava koje imaju sunce. Tačnih odgovora ima 23. Svako nosi bodove. Ali za jedan netačan gubite sve bodove. Ili, na primjer, putovanje. Dođite od Japana do Južne Afrike da bude obuhvaćeno svih 20 država čije su zastave na slici. /Aleksa Stupar/
Jes’ ti ponovila zastave? /Goran Knežević, Bevaduri/
Tekst i foto – Katarina Panić – www.prijedordanas.com
/kraj/
Pab kviz – mjesto gdje se cijeni znanje – FOTO
Prijedor: Pab kvizovi sa listama čekanja – FOTO
